Kada fotelja postane važnija od ljudi

Pisma čitalaca

Postoje radna mesta na koja ljudi dolaze sa grčem u stomaku. Ne zbog obima posla. Ne zbog odgovornosti. Već zbog jednog pitanja koje sebi postavljaju svakog jutra:

“Ko je danas na redu?”

Na redu za podsmeh. Za poniženje. Za rečenicu koja zaboli više od svake kazne. Ne zato što je pogrešio, već zato što je nekome potrebno da pokaže koliko je moćan.

Takvi ljudi ne vode kolektiv. Oni njime upravljaju strahom.

Danas ste “divni”, “vredni” i “nezamenljivi”. Sutra, čim se pojavi publika, postajete meta. Ne zato što ste se promenili, već zato što postoje ljudi kojima tuđe dostojanstvo služi kao stepenik za sopstvenu veličinu.

Malo po malo, kolektiv prestaje da bude mesto gde ljudi rade. Postaje mesto gde ljudi ćute. Ćute dok gutaju knedlu. Ćute dok spuštaju pogled. Ćute jer znaju da se dostojanstvo često najskuplje plaća.

U takvom okruženju ne napreduju uvek najbolji. Napreduju najposlušniji. Ne nagrađuju se znanje i odgovornost, već klimanje glavom. Privilegije postaju nagrada za lojalnost, a ne za rad.

I ono najtužnije… Vremenom ljudi počnu da sumnjaju u sebe. Pitaju se da li su zaista problem. Da li su zaista toliko loši. A nisu.

Problem nikada nije u čoveku koji pošteno radi svoj posao. Problem je u onome kome je potrebna tuđa tišina da bi sakrio sopstvenu nesigurnost, nesposobnost i zavisnost. Od nekog s vrha hijerarhije i privid moći demonstrira na onima koji su na toj lestvici niži od njega samog.

Posao tada više ne ostaje na poslu. Ljudi ga nose kući. U razgovore sa porodicom. U neprospavane noći. U nedeljno veče kada pomisle da sutra ponovo moraju na isto mesto, uz grč u stomaku.

Tada nijedna plata ne može da plati mir koji izgubiš, a nijedna funkcija ne može da kupi poštovanje.

Fotelja nije ogledalo moći. Fotelja je ogledalo karaktera. I kada jednog dana ostane prazna, neće se pamtiti veličina kancelarije, broj potpisa ili titula. Pamtiće se kako su se ljudi osećali u vašem prisustvu.

Da li su spuštali glavu od straha, ili su vam prilazili sa poverenjem. Jer postoji ogromna razlika između onih koji imaju funkciju i onih koji imaju autoritet.

Između šefova i lidera. I najveća od svih – između čoveka koji vlada ljudima i čoveka koji ih svojim primerom vodi.