KAKO DA SE „UVALIŠ“ NA DRŽAVNE JASLE BEZ MOTIKE I ZNOJA

Autor poznat redakciji

Kakva crna motika, kakav težak posao? To je za budale i pošten svet koji još veruje da se posao dobija radom, znanjem ili konkursom.

Zna se kako to ide.

Prvi korak: knjižica.
Učlaniš se, ćutiš, klimaš glavom i ne talasaš mnogo. Bitno je da se zna čiji si. Partijska knjižica je postala važnija od diplome.

Drugi korak: sistem „sigurnih glasova“.
Ovo je ključni trenutak. Nije dovoljno samo biti član, mora se dokazati lojalnost na terenu. Dobijaš zadatak da „skupiš“ određeni broj sigurnih glasova. Ideš od vrata do vrata, ubeđuješ komšije, rođake i prijatelje, obećavaš kule i gradove, a sve to beležiš kao dokaz svoje predanosti. To je tvoj „ulog“ u budućnost.

Treći korak: autobus za Beograd i tastatura.
Kad se ide na miting, ideš. Zastavica u ruku, osmeh na lice, slika pred kamerom. A kad nisi na mitingu, dežuraš na internetu. Kad neko napiše nešto lepo o vlasti, vičeš: „Bravo, najbolji, doživotni! Nema boljeg, posle njega nema Srbije!“.

Ali kad neko kritikuje, kreneš na čoveka. Lično. Proveriš ko mu je porodica, gde radi, šta je nekad rekao. Ako se baš pretera, otvoriš lažni profil i napadaš, vređaš i braniš vlast kao da ti je kuća na kocki. Važno je samo da onaj koji pita zaćuti.

Četvrti korak: ono čuveno pitanje „Šefe, ima li nešto za mene?“
Sada kada si prikupio glasove i dokazao se, očekuješ nagradu. Komunalno, javno preduzeće, ustanova, opština… Ugovor na tri meseca, samo da se uđe.

I tako, dok jedni traže posao po oglasima, drugi ga traže po partijskim hodnicima. Jedni čekaju da im rodi paradajz, a drugi čekaju da im rodi partija.

Istina je, neki i dobro prođu, uhlebe se i osete moć… ali i to traje dok vlast traje, jer ničija nije gorela do zore. Čim se vetar promeni, isti taj recept mnogi primenjuju za neku drugu vlast, jer „znanje“ koje su stekli nije u radu, već u prepoznavanju čiji je vetar trenutno najjači.

Međutim, postoji jedan problem.
Iako ti se čini da si potpisao doživotni ugovor, taj „dil“ nije uvek garancija. Ponekad, kada dođe vreme za naplatu, ti isti ljudi koji su ti obećavali posao pred kamerama, iznenada dobiju amneziju. Možeš lako proći kao ona žena iz Nove Varoši – da godinama kasnije stojiš na bini pred liderom, tražiš ono što ti je obećano za prikupljene glasove, a da te na kraju ista ta vlast pita: „Što niste dolazili kod njih?“, dok se pravdaju da nemaju ništa sa tvojim slučajem.

Na kraju shvatiš surovu istinu: za partiju si bio samo alat za prikupljanje glasova, a kada taj posao završiš, postaješ samo još jedan u nizu „nepoznatih“ koji su ostali kratkih rukava. I eto ti državnog posla – bez motike i znoja, ali često i bez ikakvog rezultata.