Koliko istine staje u jedan kanal

Zamislite da se na trgu okupi stotinu ljudi. Svi gledaju istu stvar. Pa ipak, kada ih pitate šta su videli, dobićete različite odgovore.

Jedni su stajali bliže. Drugi dalje. Neki su primetili jedan detalj, neki drugi. Ne zato što neko mora da laže.Vec zato što niko ne može da vidi sve.

Zato, kada želimo da saznamo šta se zaista dogodilo, ne slušamo samo jednu osobu. Saslušamo više njih. Uporedimo ono što govore. Tražimo činjenice. Povezujemo delove priče. Tek tada slika postaje jasnija.

Sa informacijama je isto. Nijedan medij ne može da vidi sve. Nijedan novinar ne može da zna sve.Nijedan kanal nema monopol na istinu.

Zato su slobodni mediji važni. Ne zato da bi nam govorili šta da mislimo.Već zato da bismo mogli da čujemo različite informacije, različita mišljenja i različite argumente. Da bismo sami donosili zaključke.

Problem nastaje onda kada nam se nudi samo jedan pogled na stvarnost. Kada se čuje samo jedan glas. Kada pitanja postanu nepoželjna. Kada se od građana traži da veruju, umesto da proveravaju.

Još je veći problem kada mediji prestanu da postavljaju pitanja i počnu da rade po tuđim uputstvima. Kada njihov zadatak više nije da informišu gradjane, vec da ih ubede da je sve jednostavno, da je sve crno ili belo i da postoji samo jedna dozvoljena istina. A život nikada nije tako jednostavan. Stvarnost nije crno-bela.Ona je puna nijansi, pitanja, dilema i činjenica koje nekada ne odgovaraju ni jednima ni drugima.

Zato slobodni mediji nisu važni samo za novinare. Oni su važni za svakog građanina. Jer sloboda ne počinje onda kada čujemo ono što želimo da čujemo. Sloboda počinje onda kada imamo pravo da čujemo i ono sa čim se ne slažemo.

Zato, pre nego što poverujete da ste videli celu sliku, pogledajte iz još jednog ugla. Pročitajte jos jedan izvor. Saslušajre još jedno mišljenje. Postavite jos jedno pitanje. Jer istina se retko vidi iz jednog ugla. A gotovo nikada ne staje u jedan kanal.