Na šta se sve ljudi primoravaju pod okriljem prava na rad

Autor: redakcija Vesnik017

VLADIČIN HAN – Možda je najteže kada čovek ne traži ništa posebno, samo posao. Da ustane ujutru, ode na svoje radno mesto, zaradi svoju platu i vrati se kući porodici. Da može da kupi detetu patike, plati račune, isplanira život i ne strepi šta donosi sledeći mesec.

A do tog posla nekada se stiže putem koji čoveka zaboli. Od vrata do vrata, od kancelarije do kancelarije, pozivi, čekanje i ono čuveno: „Videćemo.“ A kada posao dođe, ugovor na dva meseca. Pa još dva. Pa opet. Godine prolaze, a čovek i dalje ne zna da li sutra može mirno da planira svoj život.

I onda dođu izbori.

Od nekog se traži da skupi „sigurne glasove“, od nekog da zove rodbinu i komšije, a od nekog da se sakrije iza lažnog profila i napada ljude. Čak i one koji su mu nekada pružili ruku i pomogli kada mu je bilo teško. A posebno boli kada napada baš čoveka za kog zna da mu je pomogao i kome će se možda opet obratiti kada pomoć bude potrebna. Možda ga negde duboko u sebi i dalje ceni. Možda pamti koliko mu je značio. Ali sada ga napada samo zato što je imao hrabrosti da stane uz mlade i kaže ono što misli.

I čovek se onda zapita: Na šta smo sve spremni da primoramo čoveka koji samo želi da radi? Zar nije dovoljno da zna svoj posao? Da radi pošteno? Da bude odgovoran? Zar mora da bude nečiji glas, nečiji vojnik, nečiji čovek?

Ne.

Čovek ima pravo na rad, ali ima pravo i da na posao ode čistog obraza. Da ne mora nikoga da vređa, nikoga da napada, nikome da se dodvorava i nikome da duguje svoj glas.

I upravo zato su mladi ustali. Ne samo zbog sebe, već i zbog onih koji su godinama ćutali, trpeli i govorili sebi: „Ćuti, biće bolje.“

Biće posla. Biće mesta gde će čovek moći da radi zato što zna i ume, a ne zato što je nekome obećao nešto zauzvrat. Jer posao treba da ti donese platu, a ne da ti uzme obraz.

Treba da možeš da kažeš šta misliš, da pomogneš kome hoćeš, da glasaš kako želiš i da se sutra opet sretneš sa tim ljudima na ulici bez spuštanja pogleda.

To je normalan život. To je dostojanstvo.

I zato je vreme da čovek više ne mora da bira između posla i sopstvenog obraza.