Spremni ili ne polaze karavani

Autor: Lj. Pavlović

VLADIČIN HAN – Skoro pa praznim ulicama u rano pre podne lagano se kreću ljudi u dnevnu nabavku izbegavajući najavljene tropske temperature. Ništa ne bi remetilo uobičajenu atmosferu, da se polako policijake patrole ne stacioniraju po ulicama i podsećaju da je danas još jedno veliko SNS okupljanje u Beogradu, da se pokaže snaga podrške naroda. Polazak je u 11 sa Autobuske stanice „Kavim Jedinstva“ u prolazu mi kaže ljubazni penzioner, koji u ruci nosi kesu sa osveženjem i ne naglašavajući za gde, samo kratko kaže „spremamo se“. Niz ulicu jedan od vlasnika radnji mete, uz komentar da „Komunalno danas ne radi“. Kaže da danas idu na miting. Prenosi razgovor sa jednim od Roma da je dnevnica 3.500 dinara. Verovatno, gratis, uz to, sendvič i vodica. Možda čak i sok, zbog vrućine.

U prodavnici nema veće gužve, i ja sam poranila zbog vrućine. „Ko te pita možeš li“ dobacuje mlađa žena, dok bira vlažne maramice, radnici koja popunjava robom prazan raf, koja neodređeno odgovara „šta da radiš…“

U kafiću sedi tek grupica ljudii. Među njima i oni odgovorni za „regrutivanje“ mitingaša i prebrojavanje pridošlica. Dok mnogi nagađaju hoće li Vladičin Han obezbediti kvotu od, nezvanično, 900 duša, ne sumnjam mnogo u to. To su uglavnom isti oni koje su vozali autobusima prethodni, ali vetovatno će i budući. Oni koji prvi prezru prethodne i naprasno zavole naslednike, ali ionako je to jedan skoro pa jedan te isti krug. Nebeski narod. Ponos slavne srpske istorije.

U povratku srećem mlađu osobu, poznatu mi sa istih skupova i vraća mi se pred očima scena ispred bivše ciglane kada zbunjeno zastaje i okreće leđa grupici ljudi koji su organizivali protest protiv učesnika nekog od ranijih mitinga. Grupica zaposlenih u javnom sektoru, korisnika socijalne pomoći, Roma…Sa nekih ranijih, dok fotografišem kolone autobusa pa čak i školskih, koje ih razvoze po Srbiji, povlače zavesice ili stavljaju ruke preko lica, saginjući glavu. Samo tek po neko mahne, ali svakako ne zbog pozdrava. Iz automobila, prolaze gordo, ne gledajući nikog. Sa olakšanjem da su potrpali dovoljno naroda po autobusima, da maše zastavicama i kliče za njih i njihove interese.

I dok se ranije govorilo „ma idem da si vidim decu“ jer je bila dovoljna evidrncija ulaska u autobus, bili smo svedoci kamera da baš naši Hančani nalete na prsten obezbđenja, koji ne dozvoljavada se skup pre završetka napusti, sve češće se kroz godine čuje „moram“.

A deca, zbog kojih su pošli da ih vide? Pa nek im mahnu kroz prozor autobusa. Beograd je veliki. Male su šanse da će ih neko prepoznati, pa da skrivaju lica. To će biti dovoljno viđenje s obzirom da je leto, pa će doći koji dan za odmor, onda za Božić, pa Uskrs i možda još za neku slavu. Kada su, ne daj bože, sahrane, skupiće se svi…Ovi za koje idu, biće im zahvalni i misliće na njih dok se spremaju familijarno na neku od egzotičnuh destinacija, posećuju svoju decu u prestonici u stanovima koje su im kupil i uživaju u orivilegiama o kojima nisu mogli ni da sanjaju da nisu kročili u politiku. Sačekaće maline i do prekosutra, ionako je to prvi radni dan u sedmici, da još i sutra ponizni naslednici dolično proslave Vidovdan i makar se tada prisete slavnih predaka.