ZA HLEB SA DEVET KORA, HANČANI PAKUJU KOFER PUN TUGE

Pisma čitalaca

Koliko puta ste čuli: „Otišao je. Snašao se.“ Lako je to reći. Ali iza te dve reči često se kriju umor, odricanje, samoća i život koji malo ko vidi.

Neki su se zahvaljujući znanju, školi i poštenom radu izborili za bolji život. To zaslužuje poštovanje. Ali mnogi nisu imali tu priliku. Nisu imali novca za školovanje, nisu imali vezu niti nekoga ko će im otvoriti vrata. Prihvatili su prvi posao koji su mogli da nađu, jer glad ne pita ni za godine ni za diplomu.

Baš o tim ljudima se ćuti. A upravo oni na svojim leđima nose teret koji mnogi nikada neće upoznati. O Hančanima koji su otišli ne zato što nisu voleli svoj grad, već zato što u njemu nisu mogli da pronađu posao od koga bi živeli dostojanstveno.

Njihov dan počinje dok većina još spava. Ustaju u tri ili četiri ujutru i odlaze na građevinu, put, u hladnjaču ili na neki drugi težak posao. Sunce prži, zimi hladnoća ulazi u kosti, ali oni rade. U krvi i znoju zarađuju svaki dinar, često bez prijavljenog radnog staža, bez zdravstvenog osiguranja i sa neizvesnom penzijom. Mnogi zbog takvog života godinama odlažu brak ili ga nikada ne zasnuju, jer nemaju sigurnost da će sutra imati posao niti uslove da osnuju porodicu.

Kada se posao završi, ne vraćaju se svojoj kući. Vraćaju se u malu iznajmljenu sobu, često sa još nekoliko radnika. Među ljudima se mogu čuti priče da u pojedinim smeštajima gazde ne dozvoljavaju da se leti uključi ventilator, niti zimi grejalica, kako se ne bi trošila struja. Ne dozvoljava se ni da se skuva nešto toplo. Neki jedu jednom dnevno, jer svaka ušteđena stotina dinara znači detetu nove patike, roditeljima lek ili plaćen račun.

A onda zazvoni telefon.

„Tata, kad dolaziš kući?“

On odgovori:

„Uskoro.“

A zna da neće.

Tu tišinu razume samo čovek koji je daleko od svoje porodice.

Dok jedni krvavim rukama zarađuju hleb sa devet kora, drugi iz udobnih fotelja odlučuju o javnom novcu i sudbinama građana. Dok jedni ne znaju da li će sutra imati posao, drugi uživaju privilegije koje običan čovek može samo da sanja. Zapošljavaju se rodbina, prijatelji i poslušnici. Kupuju se stanovi, biraju skupe destinacije za odmor, koriste službeni automobili za privatne potrebe, uređuju kuće kroz razne subvencije. Građani se pitaju kako neki papire pripreme i pre nego što javni poziv bude raspisan, dok drugi godinama čekaju svoju priliku.

A običan čovek ne traži mnogo. Ne traži luksuz. Ne traži bogatstvo. Traži posao. Poštenu platu.

Traži da uveče zagrli svoje dete, a ne da ga gleda preko ekrana telefona. Traži da nedeljom ruča sa porodicom, a ne sa nepoznatim ljudima u radničkom smeštaju.Traži da ostari u svom gradu, a ne da mladost ostavi na tuđim gradilištima.

Najteži kofer nije onaj u kome je odeća. Najteži je onaj u kome čovek spakuje svoj život i ode od svojih. Jer niko ne odlazi od svoje kuće zato što to želi. Odlazi tek kada više nema izbora.

Zato se danas ne pitajmo da li je Hančanima tamo bolje. Zapitajmo se zašto u svom gradu nisu mogli da žive od svog rada. Koliko bi ih danas ostalo u Vladičinom Hanu da su imali priliku da pošteno rade, pošteno zarade i uveče budu uz svoju porodicu.

Sa svakim koferom koji ode, Han ne gubi samo jednog čoveka. Gubi jednog sina, jednu ćerku, jednog oca, jednu majku. Prazne se kuće, gase se dečji glasovi i nestaje ono što nijedan budžet ne može da nadoknadi.

Jer najveće bogatstvo jednog grada nisu zgrade, trgovi ni projekti.

Najveće bogatstvo jednog grada su ljudi.

A Vladičin Han ih već godinama ispraća trbuhom za kruhom, umesto da im omogući da od svog poštenog rada dostojanstveno žive u svom gradu. Za to vreme, u javnom sektoru rade čitave porodice onih koji su članovi vladajuće koalicije. Njima ne zegleda krštenice ni diplome, za njih ima i preko posla.