Žika i Mika o Dragutinu i Milutinu i slavi kratkog pamćenja i velikih obećanja

Autor poznat redakciji

Sede Žika i Mika ispred prodavnice u Prekodolcu. Obojica prevalila osamdesetu. Nekada su se u ovo doba dana vraćali iz njive, umorni, ali zadovoljni. Danas ispred njih po jedno hladno pivo, a pogled preko puta, ka stadionu, prazan… Uveliko se sprema za 18. jul. Kose travu. Menjaju sijalice. Razvlače kablove. Nameštaju ogradu. Sve pod konac. Prekodolčani srećni – i đubre će, valjda, da počiste a možda „padne“ asfalt u neko sokače.

Žika otpije gutljaj. Hladno pivo ne klizi više glatko kroz grlo. Neka knedla se stegla i tečnost poskakuje ko vozilo po izlokanom seoskom putu.

„Be, Miko… nešto se ovde sprema.“

“„Sprema.“

„Što li će bude?“

„Vikav, šator. Ko u Trgovište.“

„A što će se radi?“

„Što će… da se peva, da se jede, da se pije. Pa vide li u Trgovište?

Žika se počeša po glavi.

„A koj će toj da plati?“

Mika slegnu ramenima.

„Kako koj? Pa ko i do s’d… narod.“

„A čuli, ima i neke pare od neki projekti.“

„Kakvi projekti?“

„Ne znam… nešto za edukacije.“

„Pa dobro.“

„Pa valjda će neko nešto i da kaže.“

„Kako misliš?“

„Pa neće valjda samo da se peva, jede i pije.“

Žika se nasmeja.„Ako ljudi već dođev da se edukujev, red je nešto i da naučev.“

„Što, na primer?“

Žika pogleda prema njivama.

„Kako plodna zemlja da ne zarasta. E, toj bi bila prava edukacija.“

Obojica se osmehnuše. Njihov razgovor naču čovek koji je prolazio prema prodavnici da kupi hleb i mleko. Zastade, osmehnu se i upita:

„A be, ljudi… će bude li posluženje i za nas meštani ili samo za oni što gi pozovu?“

Žika ga pogleda.

„Ako ostane nešto posle govori i slavlje… mož’ se nađe…ponešto…“

Čovek se nasmeja.

„Toj li je neka slava?“

„Jeste.“

„Koja?“

„Slava na kratko pamćenje i golema obećanja.“

Čovek odmahnu glavom, uze hleb i mleko i ode. Opet nastade tišina.Čula se samo kosačica.Posle nekog vremena Mika progovori.

„Be, Žiko… ču li?“

„Što?“

„Napravili roboti. Milutin i Dragitin gi krstili.“

„Ču, ču….“

„Iigrav i Moravac.“

„Neka igrav.“

„Čudo od tehniku!“

Žika pogleda iza stadiona, prema njivi koja je nekad hranila nekoliko porodica.

„Samo nek im neki kaže da, kad završiv Moravac, da svrnev malo i do onuj njivu.“

„Zašto?“

Žika dugo ćuti. Duboko uzdahnu, ne skidajući pogled sa zemlje.

„Pa nema ko…“

Tišina.Čak i kosačica kao da na trenutak utihnu. Mika otpije gutljaj. I njemu nešto zastaje u grlu, ko dve pare u kesi.

„Be, Žiko… ajde da svrnemo do oni profesori u školu.“

„Što?“

„Vikav oni znajev da praviv roboti.“

„Pa?“

„Pa da gi zamolimo da napraviv jednog što će radi. Da pomogne na seljaci. Nesu svi kupili mašine i dobili na tej edukacije, “ gleda u ruke, na kojima je težak rad na polju ostavio tragove. „Puno još zemlju radiv s deset prsta. Da ni olakša muku. Da mladi dobijev pomoć. Nesu svi za sedenje u fotelju. Greota da ovol’ka plodna zemlja zarasta.“

Žika klimnu glavom.

„E, kad napraviv takvog…“

„Što onda?“

Žika se prvi put iskreno nasmeja.

„T’d nek Milutin i Dragitin igrav Moravac do sabajle.“

„Zašto?“

„Zato što će i ljudi da igrav s nji. Od srce.“

Sunce polako zađe iza brda. Na stadionu se nastaviše pripreme za veselje. Iza stadiona plodna zemlja ćuti i čeka. Žika ustade, osloni se na štap. Izvadi i ostavi za pivo dve pare iz džepa.

„Ajde, Miko.“

„Kude?“

„Da obiđemo onu njivu.“

„Što?“

„Greota je da čovek zabravi zemlju. Zemlja njega nikad ne zabravi.“

Njih dvojica pođoše polako niz put. I dok se sa stadiona već čula pesma, iza njih ostadoše njive, uspomene… i ono naše što nekad bejaše.

Ilustracija: pixabay