Da li naši poljoprivrednici imaju prava na edukaciju?

Čitaoci pišu

Autor: dipl.ing Saša Šormaz

Zimski period je pravo vreme za obnovu i usvajanje novih znanja u oblasti poljoprivrede, a zimske škole, seminari, promocije su prava prilika za to. Cilj ovih raznih tipova edukacija su da se poljoprivredni proizvodjači bliže upute u različite teme iz voćarstva, ratarstva, stočarstva. I dok je to sasvim normalna praksa svuda, kod nas ovakav vid edukacije skoro pa i ne postoji .Zašto nema edukacija za naše poljoprivredne proizvođače? Da li su dovoljno edukovani da im to i nije potrebno? Pitanja puno, a odgovora?

Edukacije uglavnom sprovodi Poljoprivredna stručna služba u saradnji sa Poljoprivrednom službom na lokalu opštine. Međutim to ne znači da lokana služba ne može sama da organizuje i sprovede edukaciju svojih poljoprivrednih proizvođača. A lepeza edukacija baš široka. Od studijske posete velikim proizvođaćima, angažovanja eminentnih stručnjaka iz oblasti voćarsva, do posete stručnjaka iz Zadružnog saveza Srbije. Tga na žalost kod nas još uvek nema. Princip edukacija se ne mora uvek vezati za okupljanja na lokalu. Svaka seoska sredina ima puno prostorija u kojima se vrlo uspešno mogu organizovati i sprovesti edukacije iz oblasti poljoprivrede. Trend posete seoskih sredina zadnji put je bio 2015. god, kada je Profesor Blagojević u sklopu Danskog programa razvoja voćarska skoro pa uvek posetio neku od naših  seoskih sredina i zajedno sa proizvođačima izložio sve novine u poljoprivedi.

Danas toga više nema. Naši poljoprivrednici su prepušteni sami sebi, ostavljeni da se snalaze kako znaju i umeju. A sve to ima i svoju cenu. Nekontrolisano prskanje svim i svačim, i kad treba i kad ne treba,  nekontrolisano unošenje stajnjaka, unošenje kreča bez predhodne analize zemljišta, rezidba koja se svela na to da se sve sorte šljive  režu na isti način, da je rezidba jabuke ista za sve sorte, i jos puno nepravilnosti. A da ne govorimo o padu procenta korišćenja subvencija od strane nadležnog Ministrastva uvođenjem e-Agrara .

Sve to što je pogodilo naše poljoprivrednike jasno se pokazalo i u zadnjem poopisu poljoprivrede gde su površine pod voćem u opadanju, ratarske kulture minimalne,  stočni fond se broji na prstima jedne ruke. A proizvođači u Blacu, Kruševcu i drugim mestima ništa nisu ni vredniji ni bolji od naših proizvođača, samo imaju jednu važnu kariku koja nama puno nedostaje, a to je edukacija u poljoprivredi.

Na kraju, ulaganje u seosku infrastrukturu je pozitivan čin i za pohvalu, no putevi bi trebalo da budu puni sezonskih radnika, otkupljivača mleka, traktora punih proizvoda i one ključne karike, agronoma, koga niko u njivi zadnje decenije nije video.