Ovde može normalno da se radi, zaradi i uštedi

Priča o mladom bračnom paru koji je sa dvoje dece, pre četiri godine odlučio da napusti Srbiju, o prednostima i manama života u inostranstvu.

Milena i Milan Mladenović jedan su od parova koji su se sa decom odlučili na život u inostranstvu.  Život u svojoj zemlji, pored porodice i prijatelja, Mladenovići su zamenili za Nemačku, u gradu Koblenz. Milan je prvi otišao 2017. godine,  a potom mu se i Milena pridružila sa decom. On radi kao majstor za uvođenje grejanja u nemačkoj firmi, ona, sa završenom gimnazijom, je asistent u zubnoj ordinaciji.  Milena priča da je kod kuće, u Hanu, radila različite poslove, ali ništa od toga nije bilo dobro plaćeno, niti obećavalo sigurnost.

“Milan je prvi otišao u Nemačku, 2017. godine. Čekali smo na spajanje porodice, ja sam učila jezik i nakon dve godine sam mu se pridružila sa decom U Hanu sam radila više poslova i ništa od toga nije bilo dobro plaćeno. Radila sam kao prodavačica, u kuhinji kao pomoćni kuvar,  geronto domaćica… Milan je radio pri vojsci, kao profesionalni vojnik,” kaže Milena.

Kada su započeli život u Nemačkoj, ono što ih je iznenadilo bile su cene hrane.  Prema njihovim rečima,  pre korone su bile smešne, duplo manje nego u Srbiji. Sada su neke za 50 odsto veće, a neke su ostale na istom nivou.

 “Kada platimo troškove režije, hrane, dva automobila, ostane sasvim dovoljno. Može i da se uštedi, da se putuje. Jedina mana života u inostranstvu je udaljenost od porodice. Nedostaju mi roditelji i sestra, ali u Srbiju dolazimo tri puta godišnje, da se vidimo i da zajedno provedemo vreme” priča Milena.

Za život u Nemačkoj kaže – socijalizam. Ima dosta naših ljudi, pa se druže, idu zajedno na proslave, u crkvu, zajednički slave rođendane. Deca uče naše pesme i istoriju.  Imali su proslave za Svetog Savu, Svetog Luku, deca su recitovala naše pesmice, dobijala paketiće. Okupilo se oko 200 naših. Mateja (11) i četiri godine mlađi Mihajlo su savladali jezik i, na ponos roditelja, najbolji su đaci. Kod kuće Mladenovići govore maternji jezik, da ga sinovi ne zaborave, jer braća međusobno komunicarju na nemačkom, ali i, naravno, vole svoj jezik. Okruženje gde ima dosta ljudi iz Srbije im prija, ali Milena kaže da su i inače stranci dobro primljeni.

“Za Nemce u mestu gde živimo, imam samo reči hvale. Mnogo su mi pomogli na početku što se jezika tiče, snalaženja u novoj sredini, posla… Nikoga ne omolavažavaju, malo su nepoverljivi dok nekog ne upoznaju, a kasnije je sve u redu. Mada ih ima različlitih, kao i kod nas. Najviše mi se sviđa što ovde imam privatnost i što me niko ne pita gde ću i zbog čega, tako da svako živi kako hoće i ima svoj mir,” rekla nam je Milena.

Prema njenim rečima, Nemci veoma cene našu gimnaziju.  Ona radi u zubnoj ordinaciji, kao asistent i školuje se za zubnog tehničara. Troškove školovanja plaća joj država, a uz to normalno dobija i platu.

“Ovde imate pravo da se prekvalifikujete za zanimanje koje odaberete. Imaju dva modela prekvalifikacije, jedan traje godinu i možete da završite bilo šta, menadžment, da budete socijalni asistent u školi…U mom slučaju, za zubnog tehničara, školovanje traje tri godine i sve što se uči, uči se detaljnije. Veoma cene našu gimnaziju, za razliku od naše zemlje gde, ako nemate fakultet, gimnazija je ništa,” priča.

Ona sada radi kao zubni asistent, i njih osam koleginica, pomažu u radu dva lekara.