Aleksa Ilić – dete „Simbe“ potpisao za Iowa Lakes

U vremenu kada mladi sportisti često gledaju samo krajnji cilj, Aleksa razmišlja korak po korak. Ovaj novi angažman vidi kao strateški potez u okviru šireg plana. „Ovaj potpis vidim kao važan korak u mom košarkaškom razvoju, ali pre svega u obrazovanju.

Autor: Nina Pavlović

Aleksa Ilić, mladi košarkaš iz Vladičinog Hana, napravio je novi korak u svojoj sportskoj i obrazovnoj karijeri. Nakon što je uspešno završio školovanje u Džordžiji, gde je poneo brojne nagrade i priznanja, Aleksa je potpisao za Iowa Lakes Community College, dvogodišnji koledž u saveznoj državi Ajova.

„Potpisao sam za Iowa Lakes Community College. To je dvogodišnji koledž, nalazi se u Ajovi. Iako sam imao dosta ponuda sa četvorogodišnjih koledža, odlučio sam da odem na dvogodišnji iz razloga što sam video da je trener bio veoma zainteresovan od samog početka konverzacije“, kaže Aleksa.

U vremenu kada mladi sportisti često gledaju samo krajnji cilj, Aleksa razmišlja korak po korak. Ovaj novi angažman vidi kao strateški potez u okviru šireg plana. „Ovaj potpis vidim kao važan korak u mom košarkaškom razvoju, ali pre svega u obrazovanju. Verujem da će mi ovo iskustvo biti od velikog značaja kada budem prelazio na četvorogodišnji koledž, što mi je sledeći cilj. Ipak, za sada imam dve godine ovde da maksimalno iskoristim ovu priliku. Verujem da će mi igranje na ovom nivou pomoći da steknem dragoceno iskustvo, upoznam se sa životom i obavezama na koledžu.“

I dok planira naredne izazove, Aleksa ne zaboravlja gde je sve počelo. Nedavno, po povratku kući, odmah je posetio treninge najmlađih u Školici košarke „Simba“, mestu gde je kao šestogodišnjak napravio svoje prve košarkaške korake.

„Sve je počelo u Školici košarke ‘Simba’ kada sam imao samo šest godina, pod vođstvom trenera Vladana Vučkovića, poznatijeg kao Vlaja. On je bio moj prvi trener i slobodno mogu reći glavni „krivac“ za to gde sam danas“, ističe Aleksa.

Dodaje da su tehničke osnove koje je tada naučio i danas sastavni deo njegovog svakodnevnog rada.

„I danas, gotovo deset godina kasnije, dok sam u Americi, često radim iste vežbe koje smo tada učili – bilo pre treninga, bilo u slobodno vreme. Te osnove su i dalje temelj mog rada.“

Sećanja na to vreme nosi sa posebnom emocijom.

„Grupa nas koja je tada trenirala kod Vlaje i dalje se druži i često se prisećamo tih dana. Svi se slažemo da je to bio najlepši period – treninzi u uzrastu od 5 do 10 godina, kada nas je bilo i po tridesetoro na treningu. Svaki put smo jedva čekali sledeći trening. Vlaja nas nije učio samo košarci, već i kako da budemo dobri ljudi, što je stalno naglašavao. Imao je neverovatan pristup deci – i tada i sada – i svi su ga obožavali.“

Na kraju, Aleksa iskreno priznaje: „Dao bih sve da mogu da se vratim u to vreme. Taj period mi je ostao urezan kao početak nečega što danas gradim iz dana u dan.“