Aleksandar Mladenović (18) pleni svojom vedrinom i optimizmom

„Ništa mi ne treba. Sve mogu da uzmem preko socijalnog. Jednom sam uzeo ova kolica, elektromotorna, preko socijalnog i ništa mi drugo ne treba,“ tvrdi Aleksandar. Nema tu lažnog ponosa, ali nije baš istina da mu ništa ne treba.

Autor: Ljiljana Pavlović

Vedrina je njegov zaštitni znak. Osmeh koji ne skida sa lica i optimizam koji nosi u duši glavne su odlike osamnaestogodišnjeg Aleksandra Mladenovića iz sela Gornje Jabukovo, u brdsko-planisnkom delu opštine Vladičin Han. Nedavno je maturirao i upisao fakultet i s punim pravom ne skida optimistični osmeh s lica. Taj osmeh ne može da pokvari ni činjenica da je od ranog detinjstva vezan za invalidska kolica, iako je rođen kao potpuno zdravo dete. Tako je bilo do njegovih 18 i po meseci, kada je na njega pao očev motocikl, na koji je pokušao da se popne.

„Nesreću sam doživeo sa osamnaset i po meseci. Do dve-dve i po godine nisam imao ni invalidska kolica. Tek kada su me odveli na kliniku u Beogradu dobio sam invalidska kolica. Ona su sastavni deo mog života,“ kaže Aleksandar.

Aleksandar je dobar deo svog života proveo na lečenju u Beogradu. Pri klinici je postojala i škola“Dragan Herceg“, koju je pohađao uporedo uz rehabilitaciju. Pred kraj osmogodišnje škole vratio se kući, pa je malu maturu položio u Osnovnoj školi „Sveti Sava“ u Vladičinom Hanu, a zatim upisao društveno-jezički smer u Gimnaziji Jovan Skerlić“, u istom mestu i nastavu pohađao onlajn. Na pitanje koliko mu vezanost za invalidksa kolica utiče na svakodnevni život, odgovara „ne baš nešto puno“.

„I ja bih nekada izašao bez majke, ali kada ne možeš da hodaš sam, kada ti treba pomoć i da ide neko sa tobom… Ali, gde mogu idem sam, gde ne mogu, mora i pratilac,“ kaže on.

A kakvi su uslovi u Vladičinom Hanu, licima sa invaliditetom svakako je neophodna pomoć. Većina ulica nema adekvatne prilaze, za razliku od pojedinih institucija. Međutim, i ti prilazi do njih, ograničeni su samo na prizemlje. Ni u jednoj ne postoji lift, ili prilagođen prilaz do spratova. Tako je bilo i u gimnaziji.

„Kada sam odlazio u školu, morao sam da idem na sporedni ulaz, koji i nije baš kako treba. Učionica je bila na spratu, ali su imali razumevanja i kada sam odlazio na nastavu, odeljenje se spuštalo na prizemlje,“ kaže naš mladi sagovornik.

Aleksandar je upisao „IT academy“ u Beogradu. S obzirom da je samofinansirajući student, školarina iznosi po 65 evra mesečno.

„Ne postoje nikakve olakšice za studente sa invaliditetom. Školarina iznosi 65 evra mesečno i do sada smo uplatili dve rate,“ objašnjava on.

Na pitanje da li je nekada dobio neku pomoć iz lokalne samouprave, izuzimajući laptop koji mu je uručen kada je snimana emisija „S Tamarom u akciji“, prilikom uređenja porodične kuće, odgovara odrično i dodaje da ni knjige nikada nije dobio besplatno. Novčana, oko 50.000 dinara, tada je stigla od navijača „Crvene zvezde“.

„Ništa mi ne treba. Sve mogu da uzmem preko socijalnog. Jednom sam uzeo ova kolica, elektromotorna, preko socijalnog i ništa mi drugo ne treba,“ tvrdi Aleksandar.

U njegovom životu, kako se može i videti iz razgovora, nema ogorčenosti i tužbalica. Čak i ono što nije jednostavno, odlazak kod lekara, za njega nije problem. Odgovara jednostavno da kada može, odlaze u lokalni Dom zdravlja, a kada je recimo prehlađen, ekipa Hitne pomoći dolazi kod kuće. Ne priča o lošem putu do kuće, udaljenosti do varoši.

Njegova porodica je bila te sreće da im ekipa „S Tamarom u akciji“ adaptira kuću koja je bila tek ozidana i pod krovom. Bez vode, struje, kupatila, ali i kuhinje. Majka Gordana, nakon smrti supruga, nije imala mogućnosti da stvori bolje uslove za život. Zahvaljujući prijavi za Tamarinu radnu akciju koju su poslale profesorke Gimnazije „Jovan Skerlić“ u Hanu, Ružica Stojanović i Dušanka Stanković i Aleksnadrovi školski drugovi, kuća je adaptirana. Od tada je Aleksanadar, kao učenik druge godine, umesto na mobilnom telefonu, nastavu počeo da prati na laptopu, nakon dve godine dovijanja. Tako je i sa električnom energijom. Mladićeva majka, Gordana kaže nam da u kući nemaju još uvek svoj priključak za električnu energiju, koji im je obećala lokalna samouprava.

„Opština je još prilikom popravljanja kuće obećela priključak za električnu energiju, kao i da uradi trotoare oko kuće. Međutim, više od dve godine to nije urađeno,“ kaže ona.

Ovo dvoje boraca živi od tuđe nege i pomoći koju Aleksandar prima i od porodične penzije i to bi bio veliki trošak i odricanje.

Projekat je sufinansiran od strane Opštine Vladičin Han. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.