Dan kada je Surdulica zavijena u crno – „Milosrdni anđeo“ mi je ugasio sunce, pusto mu ime ostalo

Autor: Lj. Pavlović

Danas se navršava 25 godina od kada je u bombardovanju Surdulice ubijeno devetoro civila, od kojih šestoro članova porodice Milić. U ulici Drinske divizije 16, ispod gomile betona, gvožđa i pepela ostali su Aleksandar (37) sa sprugom Vesnom (37), ćerkom Miljanom (15), sinom Vladimirom 12), sestričinim Miomirom Milovanovićem (17) i majkom Stamenkom (66). Iza njih je ostao samo Vojislav Ilić, glava kuće i njegova ćerka, Milica, koja i sada živi u obližnjem selu, Alakincu.

Nedavno je njena potresna priča o danu kada je izgubila sina i skoro celu porodicu, prikazana i na RTS-u, među tragedijama ljudi iz cele zemlje koji su izgubili svoje bližnje. Toga dana, kako je ispričala, niz slučajnosti se izdešavalo koje su uticale na to da se Milići, ali i njen sin Miomir, zateknu zajedno u kući u Surdulici. Prema njenim rečima, po Miomira je došao mlađi brat od ujaka, Vladimir, u Alakince, da zajedno u Surdulici gledaju filmove. Vesna se zadržala kod kuće pre posla, da komšijama skuva kafu. Jedino je deda Vojislav, kako nam je nekada pričao, otišao da uzme crep od komšije da popravi krov kuće, jer je obližnja kasarna do tada već dva puta gađana.

„Vraćao sam se iz komšiluka kada je zagrmelo. Sa crepom u džaku sam se spustio pored ulice i pokrio glavu rukama. Grunulo je još jednom, a ja sam pomislio – ode kasarna. Kada sam podigao glavu na mestu sinove kuće, dimila se ruševina. Potrčao sam i počeo da kopam rukama i onda se ničeg više ne sećam,“ pričao je on.

Deda Vojislavu je na mestu ruševina, podignuta nova kuća. Na zidovima je čuvao uspomene na one kojih više nije bilo. Nasmejane i srećne. Proklinjao je NATO zločince i njihovu akciju bombardovanja sa ironičnim nazivom „Milosrdni anđeo“, koji mu je sunce ugasio. Starac je sa tugom živeo 11 godina nakon tragedije. Svakodnevno obilazio zajednički grob najdražih na nekih 200 metara od kuće, i prizivao smrt. Godinu dana pre nego što je preminuo, zbog bolesti više nije mogao da odlazi, ali ga je i tuga savladala i govorio da ne može više da gleda crni kamen i uklesana lica voljenih na njemu. Sve su mu pobili NATO zločinci. Sa Milićima su stradali i Dragan Ivanović (37), Staniša Đorđević (32) i Stanica Rašić (48). Kuća Milića važila je za najsigurniju u naselju, gde su se mnogi skrivali za vreme vazdušne opasnosti.

Na surduličku opštinu 1999. godine sručeno je oko 200 bombi, a na sam grad 12. Pored tragedije od 27. aprila tog krvavog proleća svet ne sme da zaboravi ni onu od 31. maja, kada je poginulo još 18 civila, prilikom bombardovanja NATO staračkog doma i Specijalne bolnice za plućne bolesti. U tu je bilo porodica, prebeglih iz Bosne i Hrvatske. Ovo malo na jugu Srbije, u odnosu na broj stanovnika, te 1999. godine podnelo je najveće žrtve na prostoru tadašnje SR Jugoslavije.

Naslovna fotografija: FB Volim Surdulicu