Dnevnik uvreda

Autor: Ljiljana Pavlović

Hiperinflacija je nešto što će generacije rođene prošlog veka, verovatno, pamtiti do kraja života. Stvari za pamćenje iz tog vremena ima mnogo – od raspada zemlje u kojoj smo se rodili, preko pomenute hiperinflacije, kada smo bili nasiromašniji milijarderi na svetu, pa sve do bombardovanja, nečega što čovek pred pragom 21. veka nije mogao ni da zamisli da će doživeti. Sve zahvaljujući vođenju mudre politike!

Najjači utisak iz perioda hiperinflacije, kada je vlast svakodnevno štampala novčanice sa najviše nula u svetu sa kojima nije moglo da se kupi ništa, bile su – prazne prodavnice. Prazni rafovi, bez slatkiša i grickalica, bez šećera, ulja, brašna, pirinča, sapuna, sijalice, bez čačakalice, bez ičega! Niti išta u tekstilnim! Sve se kupovalo na pijaci, od Bugara nepržena kafa koju smo kod kuća pekli, a zatim mleli u mesinganim, ručnim mlinčićima, pririnač, sredstva za higijenu, po nešto od oskudnog izbora garderobe, a pre svega čarape, kojih kod nas nigde nije bilo. Onda su se na pijacama pojavili i Kinezi, kao sitni šverceri, pre nego su zagospodarili tržištem robe široke potrošnje. Kupovali se njihovi sintetički odevni predmeti, kvaliteta kao posle 45. i ko zna kakvi još škartovi. Retki butici, u većim mestima, zna se kome su bili namenjeni – budućoj „eliti u usponu“, koja se bogatila švercom goriva, deviza, cigareta i koječega što je donosilo brz i lak profit.

U to vreme, 1994. godine, se pojavio deda Avram – Dragoslav Avramović, guverner Narodne banke Jugoslavije i spasao nas bede, izjednačivši dinar sa tadašnjom nemačkom markom i preokrenuo nam život. Penzionerska majka, koja je milone ljudi spasila dvogodišnjeg gladovanja. Kada odlutam u ta vremena, uvek se setim serije „Dnevnik uvreda“. Intelektualaca koji šiju i prodaju krpene lutke na ulicama prestonice po cičoj zimi, skupljaju granje po parkovima i gomile koja se otima o veknu hleba iz još neistovarenog kamiona. Pamtim i kada su u vreme deda Avrama, srednjoškolci iz Hana koji su se u Vranju školovali, za džeparac kupovali marke od tadašnjih grčkih studenata na Učiteljskoj školi.

O njemu su pisali kao o svetski poznatom stručnjaku za finansije. Skromnom, sa samo jednom funkcijom na državno jasle, koga nisu vozila državna kola. Za njim nije kaskalo obezbeđenje, kao čopor dresiranih pasa. Nije se pisalo koliko je bio plaćen, ali da je bio i 100 puta više nego prosečan građanin, zaslužio je više od vojske istih onih koji defiluju ovom zemljom tri decenije, a prvo što urade je da sebi urede život, dok je narodu dosta i minimalac.

Uredna poskupljenja svega i svačega od prošle godine starije generacije neminovno vraća u devedesete. Samo što je tada bilo fabrika i sindikata, pa se delile osnovne životne namirnice radnicima. Mlađi, koji su u život zakoračili zadojeni pomodarstvom i kičom estrade koju nam nesebično svakodnevno plasiraju čak i javni medijski servisi, bojim se da bi mogli da pred svojima očima vrlo brzo dožive rušenje kule od karata. Naravno, većina, za razliku od one manjine koja se nekada nazivala „ratnim profeterima“ ili „crnoberzijancima“, a sada, u stilu društvene prihvatljivosti, nekakvom „elitom“. Izgleda da se pred lažnim blagostanjem, lažnom raskonšošću, lažnom sadašnjicom za koju je važna samo dobra fasada, polako spušta zavesa, a predstava se privodi kraju. Samo što, sudeći po trenutnoj energetskoj situaciji, svetla neće zableštati na kraju poslednjeg čina.

Sve ono što je pre dve godine predstvaljalo „teorije zavere“, ne da se korak po korak obistinjuje, već nam najviši državnici otvoreno predočavaju – da dolaze teška vremena, da neće biti hrane, energenata… Sve u suprotnosti od onoga što nam je politička elita, i sa jedne, i sa druge strane, pre dve godine odn. pre samo par meseci obećavala pred izbore. Ili smo mi već odavno prestali da slušamo jedni druge i čuli samo ono što smo želeli?