Gde je nestao stočni fond?

Dipl.inz Saša Šormaz

Ne tako davno teško se moglo zamisliti seosko gazdinstvo koje se nije bavilo stočarstvom. Seoske štale
pune krava i dvorišta puna skladištenog sena bile su uobičajne slike za skoro svako domaćinstvo. Na prstima jedne ruke su se mogli izbrojati oni koji se nisu bavili stočarskom proizvodnjom.
Danas je situacija mnogo drugačija i na te iste prste mogu se izbrojati oni koji se još uvek bave ovom
proizvodnjom. U seoskim sredinama koje su u neposrednoj okolini grada gotovo da nema uzgajivača
stoke, dok ništa bolja slika nije ni u ruralnim predelima.

Niska otkupna cena mleka, premije koje kasne, nelojalna konkurencija otkupljivača, skupi inputi
samo su neki od razloga da se stočni fond polako gasi. Bilo je i pokušaja oporavka stočnog fonda. Naime,
pre desetak godina uvezeno je 250 steonih junica iz Austrije. Marketing ili stvarna briga za stočarstvo?
Po svemu sudeći ovo prvo, jer nakon podele niko iz poljoprivredne službe nije obišao vlasnike junica da
vidi kako su se adaptirale na naše uslove čuvanja, na našu hranu, da proveri šta se dešava sa
reprodukcijom, da li se poštuju ugovorne obaveze i sl.
Stočni fond je ostao nepromenjen sa dve farme bikova i malog broja krava. A prelepi pašnjaci i livade
bogate kvalitetnom hranom čekaće neko bolje vreme.
A do tada mleko iz uvoza biće ukusnije od našeg domaćeg, a što se krava tiče, možda ostaje da ih
vidimo samo na nekom omotu čokolade.