Gde ste vi bili 78 dana bombardovanja?

Autor: Lj. Pavlović

Neko je danas postavio pitanje gde ste bili 24. marta 1999. godine. Mene zanima gde su neki bili 78 dana bombardovanja? Dok su naše generacije opet, po četrvrti put, posle ratišta po Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni, kupili i trpali u vozove ka Kosovu?

Ja sam 78 dana, svaki bogovetni, provela na poslu. Prva, druga, treća smena. Sa još par ženske čeljadi i jednim kolegom. Nije se išlo ni nama da najavljujemo šizelu i smirelu, ali radna obaveza je za nas trajala svih 78 dana u jedinom mediju. Nismo imali privilegiju kao neki da u smeni dežura samo jedan radnik, i to muškarac, a da ostali , pošteđeni, sede kući. Niti smo hteli i smeli na bolovanje, kao stalna meta pretnji otkazima, bez zaleđine nekog uticajnog. Da bi nešto kasnije, mi ostali na ulici, a partijske knjižice nadvladale.

Mene interesuju oni, što onomad reče jedan Baja, da su duže u politici no što neki imaju godina. Oni što im je rat pomalo bio i brat, oni što narod ispujdaše iz fabrika i oni što nas opet podeliše na patriote i domaće izdajnike. I njihovi nusprodukti.

Narodu koji je bio najpre skinut do gole kože, živo meso u to vreme bombardovanja, oni koji su izborili fotelje za one koji su ih tako istraumirane i osiromašene dodatno osakatili i ostavili bez kore hleba, do onih koji su ih učinili građanima drugog reda, ti što se ne zna gde su bili 78 dana, uz one koji su nas besomučno zasipali granatama, trebalo bi da nam debelo plate. Ako ne nešto poput ratne odštete, barem onu za duševnu bol i patnju. Za sve dane neizvesnosti, bola i patnje za živote najbližih, za dovijanje kako preživeti ekonomski, za toliko najdražih koji su u toj bedi napustili ovaj svet, ali i ovu zemlju. Za to što nam deca sada, kada su nam sve potrebnija, ne ostaju ovde, ne želeći da mladost, kao što smo mi, protraće u nadi. Da se stide da deci kazu – nema. Da zaduže platu za ekskurziju i knjige, mesečnu terapiju i par pregleda u privatnim ordinacijama zbog „besplatnog“ i tako „osavremenjenog“ i „dostupnog“ zdravstva. Da ćute i trpe i rade bez radnog staža za, u najboljem slučaju, minimalac. Onako kako su nekada činile i po dve generacije iste porodice. Kada su penzioneri izdržavali svoju decu i unuke, a sada ti unuci svoje roditelje. Predugačak je spisak u tom Dnevniku uvreda koji bih do navek mogla da nabrajam, koje su mnogi iskusili. Među njima su i neki koji su sada gori od svojih bivših dželata. Drugima je put bio posut zvezdama, a oni su se potrudili da ga drugima posuju trnjem.

I sada se ti isti jedu ko mlad Mesec kako će nam deca izgubiti godinu, ne pitajući se odakle smo im ih do sada i kako plaćali. I kako su generacije izgubile decenije? Neke nove, kojima smo ostavili jedno potpuno licemerno društvo dvostrukih aršina ne žele da žmure. Ja im se, evo, u svoje ime izvinjavam za sve one „neutralne“, iako nisam nadležna za to. Za svo ćutanje i zatvaranje očiju i gledanja ispred sebe pognute glave. Zbog onih koji ne smeju čak da kliknu ni na objavu.

Zbog onih kojima smo dali da bez motike preko leba dobiju i pogaču, zbog onih sa trgovanim diplomama i funkcijama, zbog šunda i kiča koji smo pustili na javnu scenu da nam kroje drustvene norme…Duštveno prihvatljiva istina nikada mi nije bila bliska srcu, a ni gledanje svojih posla, čak i kada svoju egzistenciju svesno ugrožavam, a to upravo činim i sada. Zbog mog deteta i dece koja su znanjem i radom stekla diplome na državnim fakultetima. Zbog toga što ne želim da strancima budu jeftina radna snaga, da trpe šefove sa nekim večernjim diplomama i da im nekakv samozvani „krem de la krem“ kroji život u bilo kom smislu. Pitam se da li ti, koji su duže u javnom životu nego što ta naša deca imaju godina, u tih 78 dana bili u rovovima ruku pod ruku sa narodom? I sve ono što je posle toga izgmizalo i vreba novu priliku da izgmiže.