Izgradnja brze pruge u našem kraju – neki će da dočekaju ali kada pitanje je, 2025. uveliko potrošismo a i obećanja

Autor: Lj. Pavlović

Srećemo se nasred pruge u blizini železničke stanice, lagano prelazeći, neopterećeni voznim redom… Penzioner, koga pamtim iz neke od naših brojnih društvenih fabrika, a sada srećem svakog petka na zelenoj pijaci. Ispomoć je ne tezgi sa voćem i povrćem. Kao i mnogima, uvek se javljam, ne znajući mu ime i prezime.

Na celom potezu ka zgradi koja posnosno stoji još od 1886. godine u Vladičinom Hanu vide se ljudi natovareni kesama i torbama, mirno provode i decu ka ili sa pijace i čuvenog buvljaka. Vozova nema, sem retkih teretnih.

Moj sagovornik je Dragan Ristić (71) iz Stubla u hanskoj opštini. Dolazeći u susret komentarišemo da upravo to – kako nam je prešlo u naviku da prugu prelazimo tamo gde je zbaranjeno, sasvim mirno. Razloga da birnemo, rekosmo nema.

„Kordiror 10 dočekasmo, valjda ćemo i prugu,“ sa osmehom kaže Ristić i tu počinje priča, na istim onim šinama, kojima mirno prolazimo, jedino što nam tabane žulja kamenje po njima.

„Dugo se čekalo na Koridor 10. Ja sam 1979. godine, jula, bio sa Omladinskom radnom brigadom „11. kongres“ na deonici Ćuprija-Paraćin-Pojate-Deligrad. Bila je tu i Omladinska radna brigada „Braća Jerković“ iz Karlovca, „Olga Petrov“ iz Pančeva, zatim „Mika Mitrović“ iz Bogatića, Studentska omladinska brigada iz Tolmina iz Slovenije, iz Uglevika, ne znam kako se zvaše… Šest-sedam brigada je bilo. Te godine smo bili na autoto-putu, dobrovljno zatim i čekali 40 godina, da se napravi novi auto-put do Skoplja,“ kaže on.

Radilo se, veli, udarnički, obrovoljno. Tada nisu bile mašine, samo dobrovoljna radna snaga, volja i želja za boljim. I to što su gradili, traje i sada. Koridor 10, samo kroz Grdeličku klisuru u prvoj godini otvaranja, preživeo je brojne dorade, popravke, rekonstrukcije…

Tu se postavlja i logično pitanje izgradnje brze pruge. Sve su prilike da će uskoro izbori, pa će na predugom spisku obećanja pristići i novo sa brzim vozovima na južnoj pruzi. Uveliko trošimo 2025. kada je obećan završetak.

„Ja mislim da ćemo da je dočekamo, ali koje godine, to je već znak pitanja. Neki će da dočekaju, ja već možda i ne mogu…Ne znam,“ kaže nam Ristić.

I tako zarvšismo razgovor uz osmeh, zna se da nada nikada ne umire. A ja, na Dragana Ristića i na naš razgovor nasred hanske pruge zaboravih, kao što vlasti čim prođu izbori zaboravljaju na jug Srbije. Setih se danas snimka u telefonu, kada potroših sve adute za pisanjem. Sve u nadi da nam možda neće ni trebati ta brza pruga. Što kažu ljudi, kad samo što nismo poleteli taksijem, što da trošimo para na pruge. I vozovi bi mogli da polete.

Ali eto, Milan Obrenović u ono vreme, Kraljevine Srbije, nije imao strpljenja pa je 1886.godine voz stigao i u Vladičin Han. Samo dve godine nakon Niša. Naš sugrađanin, Novica Ristić na svom fb beleži da su izgrađena tri koloseka, na stanci dva stana za železničare, zasađena su 4 jablana, izbetonirano ispred i ograđeno. Sve po spisku i danas.

„Ona je predstavljala značajnu kariku u železničkom saobraćaju kako za Vladičin Han tako i za Surdulicu i Bosilegrad. Preko Vladičinog Hana izvozilo se prosečno 120 vagona kruške,30 vagona jabuke,2-3 vagona ječma,30-40 vagona ovsa i 5-6 vagona pšenice, 30 vagona krompira. Najveći proizvođač je bilo selo Jovac sa izvozom od 60 vagona…“

Sada nema ni vozova, niti vagona sa sirovinama, proizvodima i poluproizvodima iz hanskih fabrika. Nema ni fabrika, a sve je manje i onih koji pamte to vreme. Klinci ni znaju za sedenje zimi na zelezničkoj stanici uz suncokret ili semenke. Sada se uz litre pića sedi u parkovima. Niko ne pamti ni s kim je juče sedeo, niti ko je šta obećavao. Previše repriza i pamćenja zlatne ribice. Ne pamte mnogi ni šta je bilo pre dve godine, a kamoli, kao Dragan Ristić, šta se dogodilo tamo neke ‚1979. i koje tamo sve bio i radio golim rukama…