Jovanović, mimo klubova Sportskog saveza „Morava“ niže uspehe – koga građani finansiraju iz svog džepa

Komentar

Autor: Lj. Pavlović

„Na turniru u stonom tenisu 11/2025 u Belom Polju osvojeno drugo mesto,“ vest je sa fb Dragana Jovanovića Džaje iz Vladičinog Hana. To je jedina reklama, a lajkovi poznanika jedina nagrada za njega. Jer, Jovanović nije član ni jednog kluba u okviru Sportskog saveza „Morava“ u ovom mestu. On ne očekuje gratis obaveštenja, niti ih šalje. Ne šalje ni vesti o uspesima. Čak nije ni sagovornik u ovom tekstu, te se nadamo da neće zameriti što smo poneti birokratijom, ili paravanom iza koga se kriju moćnici, ukazati na težinu nekih, možda, sitnih nepravdi, koje svi mi, u globalu, kao društvo plaćamo, kroz njegov primer. A primera je mnogo.

O njemu smo pisali prošle godine. Čoveku koji se bavi stonim tenisom, biciklizmom, plivanjem, nekada i borilačkim veštinama. Iza njega je mnogo nagrada, ali jedna od najvećih je prvak Balkana u triatlonu 2021. godine, vicešampion u borilačkoj veštini nunčaka 1998. godine. Nagradu je osvojio uz trenera Dejana Miloševića, evropskog prvaka u tom sportu.

Ovo, u Belom Polju, je samo jedno od lokalnih takmičenja, ali Jovanović se tu ne zaustavlja. Učešće na svim takmičenjima, Jovanović finansira sam, kao radnik na PP poslovima. Upravo zbog toga što nije član ni jednog kluba u okviru SS „Morava“, od lokalne samouprave nikada nije dobio ni jedno priznanje, niti nagradu. Bez obzira na uspehe, dok iz opštinske kase odlazi novac na neke klubove koji ne beleže iste, ili upisuju gubitke. I to kakve!

Jovanovićeva interesovanja se ne završavaju na sportu. Voli i da piše. Prošle godine je zakasnio sa prijavljivanjem na opštinski konkurs iz kulture, za objavljivanje zbirke pesama, a ove nije među dobitnicima. Ovo pišemo neznajući da li se i prijavio. Ali, ove godine, mi, žitelji hanske opštine, izdvojili smo četvrt miliona dinara za udruženje dobrostojećih Hančana iz Beograda. Ne znajući za šta i da li će i kako isto, tim sredstvima promovisati kulturne vrednosti Vladičinog Hana u srpskoj prestonici. A i šire. Ili je novac koji svi mi izdvajamo namenjen za iće i piće na večeri kada se okupljaju najviđeniji Hančani „ma gde bili“. Sa nastupom folklora, kao jedinim kulturnim sadržajem svečanosti i trubača iz opštine iz koje potiču „Hančani u Beogradu“. I kakve benefite to donosi? Da apsurd bude veći, na čelu udruženja je neko u čijoj zvaničnoj biografiji piše da je poreklom iz druge opštine, pa se Hančani iz Hana pitaju „gde ste Hančani?“.

U hanskoj opštini među mladima, ali i onima drugima koji nisu deo političkog miljea, mnogo je uspešnih. Ne samo u sportu, već i mladih, školovanih na prestižnim državnim univerzitetima, neki, vrlo mladi, i sa titulama doktora nauka. Neki već ostvareni u svojim oblastima, neki u potrazi za poslom. Međutim, oni su „nevidljivi“ za društvenu zajednicu iz koje su potekli. Za njih nema prijema, nagrađivanja, večeri… Retko se, očigledno, neko zapita kako i zbog čega se tako – kako se troši, troši javni novac i ima li od toga društvo u celini koristi, ili samo određene grupe.