Kada idete na posao, a noge vam se vraćaju

Autor: Ljiljana Pavlović

Neko provede život ili čitav radni vek kao ravnu liniju. Ustaljenim tempom, bez trzavica, gde svaki naredni dan liči na onaj prethodni…Neki sasvim suprotno. Turbulentno, uz uspone i padove bez sopstvene krivice, hodajući po ivici. Moj radni vek je bio upravo takav. I jednog broja kolega, pa smo često znali da kažemo – kao da smo se kamenjem u boga gadjali kada smo kročili tamo. Tako 20 godina…

Nedavno me svečanost pri otvaranju renovirane policijske stanice vratila u to vreme kada sam se, i pre no što je izgovorena rečenica iz naslova, setila svog radnog okruženja sa većinskim ženskim članovima kolektiva. Najupečatljivija slika koju ćemo, verujem, svi još dugo pamtiti je ulaz u Radio „Han“, kao u ilegali. Zavučen sa glavne ulice, u zgradi „Mini marketa“, petkom i vašarom mesto za toalet. U prizemlju podrum, magacin „Vodovoda“ sa bunarom u nekadašnjoj kući Trajkovića. Sa tavanice vise paučine, i pored naših pokušaja da ih uklonimo i stalni miris podrumske memle. Prostorije sa rasklimanom stolarijom posle bombardovanja, dotrajalom još mnogo pre toga. Polutruli patos još iz perioda sredine prošlog veka iz doba „Vodovoda“, zarđali metalni lavabo u improvizovanoj čajnoj kuhinjici sa jednim rešoom, ili na brzaka zastakljenoj terasi gde zimi uleću pahulje i lede vodu u cevima. Još grđi čučavac u wc-u. Ustajali miris itisona sa zidova, zbog zvučne izolacije, koji je terao na kašljucanje ili kijavicu. Nakon par godina, novi kancelarijski nameštaj sa kompjuterima, zamenio nam je zatečeni i onaj sakupljen iz opštinskog podruma i, konačno, novi itisoni.

Prvih godina svi smo solidarno krečili kancelarije i farbali stolariju. U duhu ravnopravnosti polova. Prali zavese kući ili u vrtiću, itisone na bazenu. Međutim, čistile su uglavnom žene. Kao za svojom decom kod kuće, ili muževima, zbog čega sam u poslednjim godinama opstajanja jedinog medija u gradu, odbila da i dalje učestvujem u tome, i kao osoba sa teškim oblicima alergija.

Zbog čega? Jednostavno zbog toga što smo za 20 godina samo povremeno imali čistačicu. Kada bi se sve sakupilo, ne znam da li bi doseglo barem godinu dana. To je za lokalni budžet bio dodatni trošak, pored nas 10 uposlenih koji su tek od 2008. godine,zbog pređašnjeg utuženja osnivača, počelii da primamo pune plate, na nivou opštinskih činovnika.

Ostaje mi i gorak ukus sramote umesto drugih kada bi nam došli gosti, kolege iz Srbije za vreme održavanja nekih manifestacija, iz sindikata novinara, ujedno i mojih kolega iz „Večernjih novosti“ u to vreme, estradnih umetnika, pa na kraju i ljudi iz svih sfera, vezanih politikom u vreme predozbornih kampanja, najviših državnih i stranačkih funkcionera i našeg uzaludnog truda da sve što je oronulo izgleda čisto. Stanje bi najvernije dočarala rečenica jednog kolege za koga niko ne bi mogao da kaže da je nerealan – nemojte ovde da oblačite ništa novo, sve ćete da upropastite…

I to je samo jedan deo negativnih uspomena, mada je bilo i sijaset lepih. Dugo mi je lutao pogled do prozora nekašnjeg radija kada god bi prošla pored zgrade, koja se vidi čak i sa terase moje kuće, ali nikada više nije sjala neonka iz studija, jedinog dela koji je radio uveče. Kada sam posle oko godinu dana opet ušla u zgradu gde mi je protekao dobar deo života, ostala sam zatečena. Iza istih ulaznih vrata dočekao me je okrečeni hodnik, umesto napuklog linoleuma u hodniku laminat koji je, pretpostavljam, bio i u preostalim prostorijama, od kojih je jedna bila naša redakcija. U čajnoj kuhinji prilično luksuzne crne pločice umesto terace, kao i u wc-u, dok su zarđali lavabo i čučavac zamenile nove sanitarije.