Kako u Srbiji izgleda pokretanje sopstvenog posla uz pomoć države

Autor: Lj. Pavlović

„O tome treba da pišeš,“ bio je komentar kada je moja prijateljica i pre nego što je započela bilo šta da radi, vratila dobijena sredstva sa tržišta rada državi. Već u tom trenutku, ne podigavši ni dinara subvencija za samozapošljavanje, bila je u minusu za poreze i doprinose, kao i za zdravstveno osiguranje za mesec dana, uz usluge knjigovođe. U startu preko 30.000 dinara, što za godinu dana dobijena sredstva za samozapošljavanje NSZ ne bi mogla da pokriju samo troškove osiguranja.

Naime, registracijom određene delatnosti u Agenciji za privredne registre počinje da teče rok za uplatu doprinosa PIO. U tom trenutku još uvek ne znate koliki će tačno taj iznos biti, pa dobijanje rešenja Poreske uprave može da bude neprijatno iznenađenje, sa čim sam se i sama susrela. Mnogo bi dragocenije bilo da umesto što NSZ na obuci prezentuje klišee preuzete sa zapada kako impresionirati buduću klijentelu verujuću u sebe, na granici učenja kouč trenera, da ljudima pruže konkretne finansijske savete, da ih upozna koje su im sve obaveze i, što je najvažnije, koliko će ih sve to koštati. Međutim, u tom slučaju bi mnogi, kao što je to slučaj prijateljice koji sam pomenula, ali i iz ličnog iskustva znam, u startu odustali.

U takvoj situaciji neminovno se nameću činjenice da strani investitori dobijaju po 5.000, 10.000 pa i više hiljada evra za svako novo radno mesto, i osećaj da ste u sopstvenoj zemlji diskriminisani. To me vraća na početak ovog veka, na lokalni parlament i šarolikost političkih predstavnika koji su, i mimo stranačkih normi, znali da izraze sopstveno mišljenje. Iako je mnogima tada bilo smešno istupanje odbornika koga su možda smatrali ispod svoga nivoa, ali koji je nadasve bio čovek zdravog razuma, ne mnogo kasnije pokazalo se da je razmišljao i kao dobar domaćin i patriota, moleći kolege iz lokalne skupštine da neki novac, ne pamtim za šta, izdvoje za oporavak „Delišesa“. One fabrike koju i danas varoš oplakuje, uz sve druge koje smo nekada imali. Sada imamo neke naše-tuđe, na skoro pa poklonjenom zemljištu i halama, koje ovaj narod od sosptvene muke subvencioniše, radeći u njima od danas do sutra, dok tzv. strateškom partneru to bude odgovaralo. Dobijaće laskave jubilarne i osmomartovske poklone neki novi radnički sloj, ali nikada neće dobiti stan posle pet-deset godina radnog staža, stipendiju za svoje dete koje će tu čekati radno mesto, banjsko lečenje preko sindikata, čak i one polutke na 150 rata, a ni rešenje o radu na neodređeno vreme nikada neće imati istu težinu kao nekada.

Za to vreme, dok sa mukom vi sami izdvajate da platite državi namete, još dok nismo dostigli punu kvotu od 65 godina za penzionisanje žena, i time izjednačavanje radnog veka sa muškarcima, stižu novi proračuni belosvetskih imperatora koji procenjuju da već sada predugo živimo, te da bi penzionisanje sa 65 bilo ekonomski neopravdanao u budućnosti. Sve češće se govori da bi nova granica mogla da bude 75, tek nešto iznad prosečnog životnog veka, s obzirom da oni koji rade i privređuju, očigledno, opterećuju državne kase i privrednike.

Stoga, apsurdno postaje razvlačenje mršavih prihoda onih koji sami rade da bi, pre svega, namirili namete države. Sa tog gledišta, možda je opravdan stav onih koji rade „na crno“ za koje se ponekad upitam šta će kada ostare. To su svi oni koji nadniče kod drugih – kopaju, seku drva, beru voće, čiste, bedinuju i sl. koji su možda pre nas shvatili da penziju teško da će dočekati, pa barem ako ne mogu da ostave nešto sa strane za crne dane, koje uveliko živimo, troše onoliko koliko zarade, bez tereta koliko od toga treba dotirati državnom aparatu. Njemu, tom aparatu, možda neće biti teško da čuva u nekoj fioci neki, nekome, neophodni dokument, do 65. ili čak i deceniju više. Meni, ni sada, a tek kroz 12 ili 22 godine neće biti ni malo zabavno na terenu sa onima koji pitaju „da li ti znaš ko sam ja?“, sumnjam ni onome uz mašinu u nekoj fabričkoj hali, u rudniku, na visokogradnji, a teško da bi neko poželeo da mu dete obrazuje neki sedamdesetopetogodišnjak, da ga čuva u vrtiću ili, ne daj Bože, leči i operiše.

Za nove generacije, novu radničku klasu, put od proletarijata, koji je osam sati radio, osam odmarao i osam spavao, dva dana u nedelji odmarao, imao topli obrok i regres, potpuno besplatnu zdravstsvenu zaštitu i obrazovanje, išao u penziju sa 45, žene, i 55, muškarci, verovatno zvuči kao dobar vic. U odnosu na prekarizaciju, po definiciji, rad u oblasti pružanja nege, imigrantski rad, slabo plaćeni rad i ekonomiju tezgarenja… ukoliko spoznaju razliku. Bez namere da bilo koga vređam, ali na pamet mi pada romski moto – danas imamo, sutra kako bude, koji je u ovom ludom i nepravednom vremenu sasvim opravdan. Isključujući one koji uveliko zidaju podzemne gradove za slučaj (ne)previđenih okolnosti. Ostalima srećno do 65. ili, možda, 75?

Ilustracij: pixabay