Kako stojimo sa sramotom?

KOMENTAR

Autor: Ljiljana Pavlović

Da mnoge institucije, organizacije, udruženja koji se finansiraju potpuno ili delimično od para građana nisu transparenti, ili su manje više, nije vest. A trebalo bi da građani znaju šta i kako rade. Transparentnost može biti i selektivna, da se ne kaže – diskriminatorska. Više nego ikada, prema medijima. I to ne samo da je nezakonito i nemoralno, već je i sramota.

Sramota je, inače, stara srpska, opštepoznata i jednostavna reč. Može da znači nešto nemoralno kao događaj, stanje, pojava. Međutim, posebnu težinu u našem jeziku ima kad se njome okarakteriše čovek. Samo jednom rečju. Sramota!

Zbog čega to kažem? Zbog raznih diskriminatora koji troše pare građana da bi savesno i zakonito radili svoj posao koji se tiče života svih nas. Posebno, zbog onih koji troše naše pare, sa odgovornom ulogom da vaspitavaju i obrazuju našu decu. Koji se pozivaju u javnim dešavanjima na poštovanje ljudskih prava koja su im bliska iz udžbenika, ali nepoznata u praksi. I specijalno, zbog onih koji navodno mlade uče sportskom ponašanju, koje pre svega podrazumeva čast, ako hoćete i viteštvo.

Međutim, sve je to daleko od viteštva. Više mu dođe kao kmetstvo. Ne u kontekstu kmeta, „titule“ vođe sela, već u smislu kmeta – podanika, potlačenog, zavisnog… Neopterećen mišlju, a možda ni moždanom ćelijom. Meni je nekako uvek u tim slučajevima pred očima nesrećni Bole iz „Crnog Gruje“. S tim što je on iz komedije, a ovi iz tragedije. I to je baš, baš nekako otužno i sramota.

Ilustracija: sa interneta