Krivac broj jedan – novinari

Autor: Ljiljana Pavlović

Mnogo je prašine podigao tekst o Vrtiću „Čarolija“ i jednom udarcu po zadnjici petogodišnjaka. Mišljenja su podeljena – od onih da niko nema pravo da udara tuđe dete, pa do nekih koja bi mogla da se podvedu pod „batina je iz raja izašla“. Polemiše se i o porodičnom vaspitanju, urušavanju obrazovnog sistema, negde se provukla i validnost diploma, ali i neka loša iskustva iz tog doba kada dete zakorači iz sigurnog sveta porodičnog okrilja u neki drugačiji. I u svoj toj priči nameće se osećaj da su za sve krivi mediji. Glavni i dežurni krivci za sve rečeno, nerečeno, učinjeno, neučinjeno i to od strane nekog drugog. Hipotetički, da li je krivica deteta koje je bilo (ne)mirno, vaspitača koji ga je udario ili ne, lekara koji je po službenoj dužnosti prijavio slučaj, tužilaštva koje će takođe po službenoj dužnosti istražiti sve – krivica je medija. Takođe bi bila i da mediji nisu objavili, što se nekada i dešava jer neke teme prosto promaknu, ali se često zaboravi da kada svi oni koji su za nešto nadležni zakažu, pomoć se traži od medija. Za razliku od mnogih institucija koje su od strane građana plaćene da rade svoj posao i prilično dobru potporu imaju u kadrovskom i tehničkom smislu, mediji se uglavnom sami finansiraju i rade sa minimalnom radnom snagom upravo iz finansisjskih razloga. I ne samo zbog toga, već prvenstveno iz razloga što postoje organi nadležni za preispitivanje nezakonitosti, nepravilnosti i još kojčega gde bi bilo i da li na odgovornim poslovima radi neko sa sumnjivom diplomom, pa kada bi svi oni u tom lancu nadležnosti uradili svoje, priča bi došla neminovno i do medija, koji bi, verovatno, opet snosili neku krivicu umesto onih koji su trgovali diplomama, policije, tužilaštva, sudova koji su sve istraživali i doneli neku, pretpostavimo, osudu.

Inače, kao i u svim profesijama ima ljudi koji odgovorno rade svoj posao i onih koji to neće ili ne znaju. Kao primer dobre osobe, vaspitača i nadasve pedagoga evo, pružila mi se prilika da podsetim na Emiliju Vlahovu. Kada je moje dete bilo u predškolskom, u grupi ih je bilo preko 30. Sa sve vaspitačicom, funkcionisali su kao jedno. Za Emu su sva deca bila ista – da li dolazila iz radničke ili porodice intelektualaca, što bi rekli „viđenih“ ili ne, imućna ili lošijeg imovinskog stanja ili bolje rečeno Kurtina ili Murtina. I odatle sve počinje. Međutim, iz tih nekih generacija vaspitača pamtim i neke koje su nekoj deci, i pored izričite zabrane, dozvoljavale donošenje u ustanovu brda igračaka, a nekima ni jednu. Da li zato što su neka bila Kurtina, a druga Murtina? Bilo je etiketa i tada kao i sada ko je dežurni krivac, a ko povlašćen i medužan i to se u pojedinačnim slučajevima ponavlja i kroz školski sistem, kasnije na poslu pa i u životu…Na žalost, u savremenom svetu orvo se gleda ko je ko, čiji, u ma kom smislu, gde je na društvenoj lestvici i hoće li nam zatrebati ili ne, pa su od šaltera pa do institucija neretko ljudi tako rangirani, što sve, ipak, zavisi od svesti onoga ko sedi naspram vas. Iz straha, koristoljublja ili prosto nedovoljno razvijene svesti pojedinaca, ili učestale bahatosti, sve nam je češće draža društveno prihvatljiva istina, što bi se nekada moglo podvesti pod laži, od gole istine. Verovatno ste imali prilike da pročitate kratku priču o tome. Uz sve to, mi smo mala sredina u kojoj se manje-više skoro svi poznajemo, povezani rodbinskim, prijateljskim a posebno od važnosti je u zadnje vreme, partijskim, što bi mnogi rekli i interesnim, vezama. Stoga, svima bi trebalo da bude jasno zbog čega su mnoge stvari koje su za osudu, uopšteno govoreći, prikazuju pozitivnim ili minorno značajnim – društveno prihvatljivom istinom. S tim u vezi, svako dete će poneti neku vrstu traume kada primeti da nema podjednak tretman kao ostali vršnjaci jer to su mali i posebno osetljivi ljudi, ali i odrasli takođe, za svaku nepravdu. U konkretnom slučaju gospodo, novinari nisu izmislili ceo slučaj iz „Čarolije“, već je on dospeo u javnost zahvaljujući reakciji roditelja i nadležnih organa. Niti mediji sude nekome, već za to postoje,takođe, odgovorni organi. Međutim, da se razumemo, ovo nije lična odbrana, niti odbrana kolega, jer za to ne osećam potrebu niti sam ovlašćena od strane njih, već samo, kako jednom reče jedan visoki fukcioner, monolog ili dijalog sa vama ili samom sobom. Zbog, znate ono, ćutanje je čir na želucu itd. Za 28 godina rada ovog nezahvalnog posla bila sam kriva i onima koji su krali, hapšenima, onima koji su nesavesno radili, za rušenje privatizacija pa čak u jednom periodu i loš imidž lokalne samouprave, kao da sam ja bila na njenom čelu i ko zna za šta sve, a ne sami akteri i oni koji su ih službeno gonili ili javnost osuđivala. Ili samo jedna konstatacija, nerelevantna, jer svako ima pravo na svoje mišljenje, sem novinara, posebno u eri društvenih mreža. Svakako, ušima više godi društveno prihvatljiva istina, pa nije ni čudo što smo svi tu gde jesmo.