Mentalno zdravlje, njegova promocija na poslu ili dijagnoza

Autor: Ljiljana Pavlović

Danas se obeležava Međunarodni dan mentalnog zdravlja. Po običaju, toga dana setimo se reprezentavnih primeraka, malo lamentiramo nad njihovom sudbinom i od sutra sve po starom.

Kako je ove godine slogan obeležavanja Svetskog dana mentalnog zdravlja – Promocija mentalnog zdravlja na poslu, bilo bi dobro da neko od stručnjaka rastumači fenomen, ili postavi dijagnozu, kako je svest jednog naroda za tri decenije uspela da nazaduje za ceo jedan vek i da to smatra sasvim normalnim duštvenim stanjem u 21. veku. Dok čovečanstvo stoji u redu da kupi aršin prostora na Mesecu.

Priča jedan poznanik radi kod „jakog gazde“. Džip, apartmani u poznatom zimskom centru, stanovi u rodnom mestu i kuće, dvoetažni i jedan trosobni u Beogradu i poslovni prostor. Opijen, u kom je delu zemljine kugle letovao i zimovao porodično, a tek sa švalerkom. Jedan brak iza leđa, drugi sa vršanjikom dece iz prvog. Sitna dečica pristigla i iz drugog…Sve to treba podmiriti. Po stan, auto, putovanja, pa šopinzi, spa centri, teretane, dadilje, školice mačevanja, jahanja, privatni časovi od prvog razreda…Mora se prištedeti i za školovanje u inostranstvu. Samo sekiracija!

Gradilišta tamo, onamo… i niko neće da radi. Sve to “ ‘oće ‘leba bez motike“, ili pobeglo preko granice. Ako! „Nek služi Švabi, kad mu ne valja na svome.“ Srbi, generalno, obožavaju idole. Vole „jake gazde“. „Gospodu“. Kod njih se arbatuje na poček. Ideš, radiš od jutra do mraka. Prva plata ekstra. Kod druge, gazda čeka veliku isplatu, otrošio se kao porodični čovek, sve u duplikatu, pa plata „crnaca“ tj.radnika „na crno“, mora da se prepolovi. Naredne nema, a ti ako smeš, i imaš kome, prijavi ga. Onda možda i batine sleduju. Sve gospodski! Do naredne grupe i narednih naivčina.

Negde usput čujem i razgovor dva prijatelja. Priča jedan ima posla na građevini, u Beogradu, verovatno kod nekog od onih „jakih gazdi“, ali ne može da ostavi porodicu. Dnevnica dobra, ovde je manje, ali se nakupi. Od danas do sutra…

Tako već preko 30 godina. Od danas do sutra. Danas kopaš, sutra građevina, onomad bila drva pa se nakupi za brašno i so preko zime. Čak se i u ona predratna i prvih godina posleratnog vremena znalo od kada do kada se služilo gazdi. Bilo je i i tada PP poslova za vreme žetve, okopavanja…isto kao i sada, godinama. Kao i što se i tada znalo, ko može u državnu službu, sada se zna naročito. Pa tako godine, jedna drugu sustižu, i nikako do penzije, ali čemu briga, kad radnog staža ionako nema.