Moj deka, politika i suze prkosa koje pamtim

Autor: Nina Pavlović

Moj deka je voleo politiku. Ili ju je možda mrzeo. Ne znam, kao maloj mi to nikako nije bilo jasno. Znam da se uvek nervirao čim bi se na televiziji pojavile one čike u odelima, zovu se, valjda, političari. Mojim dečijim očima, bilo je jako smešno to što se on svađao sa televizorom čim bi ih video. Ali zašto je onda nastavljao da ih gleda?

Znam da je deka često brižljivo skupljao neku dokumentaciju. Kada bi sve lepo složio u fascikle, znala sam da će se sutradan lepo obući i izaći negde. Nana mi kaže, ima zakazan sastanak u opštini. Šta ja znam, verovatno neko uobičajeno mesto gde izlaze penzioneri…

Tog dana se vratio nervozan. Nije to pokazivao otvoreno, ali bilo mi je jasno da nešto nije u redu čim nije prišao da mi da omiljeni slatkiš kad se vratio iz grada.

Nastavljam da se igram dok on usplahireno prepričava događaj. Moj deka, iako tako ne deluje na prvi pogled, vrlo lako zaplače. Pogledao bi lepim prozirno plavim očima, koje bi se odjednom napunile suzama. Što on plače, pa nije on dete, ja sam.

Drhtavim glasom mami i nani prepričava kako mu je čovek sa kojim je imao sastanak rekao „što si došao ovde da me maltretiraš“. Moj deka pa nekog maltretira. Oči su mu sad već bile pune suza.

Godinama kasnije, shvatiću nivo bahatosti koji ljudi na pozicijama moći sebi dopuštaju. Nivo bezobrazluka da nekome ko koristi svoja građanska prava, na koja si ti svojim radnim mestom obavezan da odgovoriš, kažeš da je došao da te maltretira. Nivo njihovog apsolutnog odsustva bilo kakve odgovornosti, od koje, nažalost, i danas stradamo.

Te suze su se nekako razlikovale od onih koje sam viđala. Nije razbio koleno pa da zbog toga plače. Prilično sam sigurna da nije bio ni tužan, što bi?

Bile su to suze izazvane nepravdom, suze „malog“ čoveka koji, iako nemoćan, ne pristaje na ponižavanje od strane moćnika. Iako nisam razumela značaj reči koje je uputio toj osobi, ostala su mi urezana u sećanju. „Nikada nisam klečao ni jednoj vlasti pa neću ni vama.“

Vreme je da i oni koji su poklekli ustanu. To je dužnost svakog čoveka. Dužnost, kako prema onima koji ne mogu ustati, zbog bahatosti, neodgovornosti i korumpiranosti ovog režima, tako i prema generacijama pred kojima je život.

Moj deka više nije sa nama, ali znam da bi danas bio ponosan. Na nas, mlade, koji ne ćutimo. Na vas, bake i deke, koji stojite uz nas. I na svakog čoveka koji odbija da pogne glavu.