Na današnji dan tačno je 24 godine od početka napada na karaulu Košare

Autor: Ljiljana Pavlović

Na današnji dan, pre 24 godine počeli su napadi UČK i stranih plaćenika, potpomognuti NATO snagama, na karaulu Košare i jugoslovensku vojsku na Kosovu i Metohiji.

Od tog 9. aprila pa do 14. juna 1999. godine poginulo je ukupno 16 pripadnika vojske. Teže i lakše je povređeno njih 66. Uspomenu na nekadašnje saborce sačuvao je Dragutin Dimčevski, potpukovnik u peniziji, rođen u Kumnovu, a koji danas živi u Vladičinom Hanu. Na stranicama „Krvave granice“ zabeležio je, na osnovu svog ratnog dnevnika i sećanja saboraca, sudbinu 53. Graničnog bataljona iz Đakovice za vreme ratnih sukoba, čuvajući je od zaborava.

„U to vreme bio sam zamenik komandanta 53. Graničnog bataljona iz Đakovice, koji je obezbeđivao granicu na Košarama i pre bombardovanja. Tog 9. aprila, u ranim jutranjim čaosovima, šiptarski tetoristi i strani plaćenici, potpomognuti snagama NATO avijacije, započeli su napad na Košare. Tamo je u tom trenutku bilo 136 vojnika, a od toga sedam starešina. Istog dana, u borbama je ranjeno pet starešina – komandant našeg bataljona, komandant karaule, njegov zamenik i dva oficira iz više komande. Ranjena su i dva vojnika a dva smo izgubili. Cilj je bio presecanje komunakcije između Đakovice i Prizrena i potpuno preuzimanje komunikacija imeđu KiM „priseća se Dimčevski.

Od 9. Aprila pa do 14. Juna 1999. godine na Košarama su poginuli: oficir, Predrag Leovac i podofici, Ivan Vasojević i Predrag Milanović. Među vojnicima su na granici sa Albanijom nastradali: Miroslav Stojanović, Darko Bjelobrk, Milenko Božić , Ivan Bogosavljević, Predrag Bogosavljević, Dragan Miličević, Slavko Krunić, Dejan Misirlić, Radiša ilić, Zoran Ilić, Slaviša Micić, Simo Popović i Boban Milenković.

Prema rečima Dimčevskog, od početka bombardovanja, 24. marta pa do 9. aprila, na đakovački garnizon koji je branio 69,9 kilometara granice ka Albaniji, nije bilo napada, da bi od tog dana 13 karaula skoro neprekidno bilo na meti. Najžešći napadi bili su za vreme verskih praznika, što je bio slučaj i pre agresije NATO, tokom 1998. godine, kada su na KiM uveliko trajala ratna dejstva.

„Naš, 53. granični bataljon dao je veliki doprinosu odbrani zemlje. Za 67 dana, od početka kopnene agresije, neprijetelja smo uspeli da zadržimo na granici. Potpisivanje Kumanovskog sporazuma je svima teško palo. Mi, kao strana koja nije poražena u borbama, morali smo da se povučemo i da otadžbinu prepustimo. Za nju su mnogi dali živote, među njima i mladići koji još ni porodice nisu uspeli da zasnuju… Ostali su večno da čuvaju njene granice,“ kaže Dimčevski.

On ističe da je KiM za njega okupirana, i da moramo da se borimo za istinu, onako kako smo smo se izborili da bitka na Košarama uđe u udžbenike. U toj borbi za istinom, nasatala je i „Krvava granica“, knjiga koja je za samo par meseci od štampanja, promovisana u mnogim gradovima u Srbiji.