Neuspelo „osvajanje“ Poljane – priča o jednoj prerano završenoj kupovini kuće

Autor: Lj. Pavlović

Opšte je poznato da nekretnine u Vladičinom Hanu u proteklih par godina najviše kupuju malinari iz Manjaka. Jedinog brdsko-planinskog sela hanske opštine gde do nedavno nije bilo migracije, ali i sela koje se ponosi predsednikom, „njihove gore listom“. A ima i zašta. Kako narod zna da kaže – napravio im je put do sela! Kakav u hanskoj opštini ni jedno nema!

A ovo je priča o jednom Manjačaninu i pokušaju kupovine kuće u gradskoj sredini. Konkretno u Poljani, u ulici Vuka Karadžića. Stariji gospodin je, međutim, zapeo na samom početku, umalo završivši putešestvije kod Vatrogasne stanice, reprezentativnog primera nemara države za jednu od vitalnih službi, zaglavivši u komplikovanoj mreži ulica. I Poljančanima nije lako da popamte koja se gde završava, nastavlja i počinje nova. lako je to mogao da bude i prvi predznak njegovog poduhvata, čovek nije odustao. A sudbina je udesila da tu, igrom slučaja, sretne ženu koja živi baš u ulici gde se kuća prodaje. S obzirom na to da je deonica do nje kratka, a mi ipak nismo velegrad sa strahom od nepoznatih lica, prihvatila je ljubaznu ponudu da je poveze do njene kuće i ujedno mu pokaže onu koja je na prodaji.

Tako su krenuli kroz Karađorđevu od vatogasnog, desno, pa opet desno, pokraj kolone parkiranih vozila ka glavnoj kroz naselje. Prvo iznenađenje je bila oštra krivina na raskrsnici na samoj uzbrdici, i vozači iz suprotnog smera kojima ne pada na pamet da ispoštuju pravilo i sačekaju da ovaj prođe. Ali ima i altetnative. Pravo od raskrsnice, pa okolo, pa opet na Karađorđevu, izbegavši betonirani deo i eto ih stare dobre rupe.

„Taj deo ulice je inače rađen po kiši uoči poslednjih izbora, 2023. i to od betona. U nastavku je rupa do rupe i zakrpe. Parkirana vozila usput, u uskoj ulici bez trotoara, gde jedva dva automobila mogu da se mimoiđu. Ne dao bog da istovremeno naiđu i pešaci. Sa jedne strane potporni zidovi ili ograde sa druge, tik uz ulicu…“ priča naša sagovornica.

Čovek je, veli, postao vidno uznemiren Ponavljao je da je „ovo predaleko“, iako se radi o vožnji kraćoj od par minuta – od Vatrogasne stanice do dela Karađorđeve sa prvim romskim kućama. Na raskrsnici od pomenute, do ugla sa traženom, Vuka Karadžića, između dva zida, čoveku je već bilo dosta, kada je video izdignutu kocku u sokaku gde je trebalo da skrene. Kap u prepunoj čaši bilo je pojašnjenje prizora da ceo potez klizi, pa se i ulica sa kockom deformisala.

„Izvinite gospođo što ne mogu da Vas odvezem do kuće, ali ja ovde okrećem kola i vraćam se. Pa ja bolji put imam do sela, nego od centra dovde,“ rekao je on i pored dobre volje gospođe da mu pokaže kuću čiji je potencijalni kupac bio do pre samo par minuta, kao i obrazloženja da su na na manje od minuta do cilja.

Sa tim rečima dvoje neznaca se rastalo. Gospođa je još tih par stotina metara prepešačila, a gospodin nestao bez traga iz Poljane. Prva sa gorkom istinom da su im ulice gore nego manjački put, a drugi verovatno sa željom da nikada više ne čuje za Poljanu, a kamoli da kroči, ili bolje rečeno, da se uputi vozilom ka njoj.