Autor: Lj. Pavlović
Nisam sigurna da li su se baš na ovaj dan iznosili ćilimi. Tek, vrati me u detinjstvo njihovo šarenilo na fb profilu moje školske drugarice. Ne samo oni, već i fute, ljubomorno čuvane tanke lanene marame, vezene svilom, pojasevi, izvezeni stolnjaci, heklane šustikle… I ono što je moja baba zvala “ za ukop“. Brižno sklonjene nove stvari za poslednji put… Od čarapa pa do ćilima.
Svake bi godine ona i majka uredno vadile iz drvenog kovčega i šifonjera, a mi, deca, bi joj pomagala da ih raširi po veš-žicama, da se osunčaju. Mirisali su na naftalin kojim su ih posipale svake godine. Vuneni, sa šarama od raznobojnih vunica, teški, pod čijim su se teretom povijali premeti. Njihove šare mešale su se sa šarama futa, urednih prugica gusto sabijanih uz razboj i klepet vratila u zimskim noćima, dok su ukućani spavali.
Volela sam ritual pažljivog vađenja blaga koje niko skoro više nije ni upotrebljavao. I u seoskim kućama kreveti su bili prekriveni sintetčkim ćebadima, a ćilim bi starine vadile tek kada zacijuče vetar nad golim krošnjama snegom prekrivenih grana. Pažljivo je previrano po njima, da ih moljci nisu pojeli, a zatim isto tako sklapani i redom vraćani nazad. Isto onako kako su ih vredne ruke tkale iz noći u noć, upletale niti i od njih stvarale umetnost. Takođe, ritualno, baba bi nas obavezno podsetila na stvari za „onaj svet“ i prekidala čaroliju.
Danas mi te reči, kojima sam se dugo opirala ne zvuče više strano kao onda, ali me lecnula griža savesti, tuga, šta li… Ostali su ćilimi u ormaru, nepregledani i izneti na svetlost dana barem tog jednog u godini. Zajedno sa njima u dnu ormara ostali su sati, dani previranja marljivih ruku i napregnutih očiju, upletenih niti vune i šarenih vunica, dok se kičma povija nad razbojem.
Čitaoci koji žele da podrže rad našeg portala to mogu da učine uplatom na dinarski žiroračun, sa naznakom "DONACIJA"
PODACI ZA UPLATU
Primalac: Portal Vesnik 017, Sime Pogačarevića 12, Vladičin Han
Broj žiroračuna: 205-423569-81