Ni po babu, ni po stričevima no…

Autor: Lj. Pavlović

Bliži se deveta godišnjica od privatizacije Radija „Han“. Jedino javno preduzeće koje je zakon o privatizaciji „zakačio“, do danas. Pripreman u vreme žutih, realizovan u vreme naprednjaka kojim je, prema zvaničnim podacima udruženja novinara, na ulici ostavljeno oko 3.500 medijskih radnika u Srbiji u lokalnim i regionalnim radio i tv stanicama i novinama. Zamisao „oslobađanja“ medija od lokalnih vlasti zdušno je podržao NUNS i čak zagovarao, ne mareći što će njegovom zamisli, potenciranom godinama, oko 3.500 porodica njihovih kolega ostati bez egzistencije. No, šta je to u odnosu na stotine hiljade fabričkih radnika koji su ostali bez posla u deceniji pre medijskih? Reklo bi se, kolateralna šteta.

Tako nekako prošlo je i nas desetoro, iz lokalnog radija. Sa zakonskim, što će reći, najnižim mogućim otpremninama za nekih 19 godina radnog staža. Pod uslovom da niste bili u onoj grupi šikaniranih i otpuštanih. Za naših 10 radnih mesta, u vreme zabrane zapošljavanja, dobijeno isto toliko upražnjenih za partijski zaslužne drugove, ili gospodu.

Iz radija smo izašli isto onako kao što smo u njega ulazili skoro pa dve decenije. Kao u ilegali. Sokačetom, skrajnutim ulazom i da nije bilo jedne skromne table sa natpisom Radio „Han“ kao i da je Vladičin Han nešto veći nego što jeste, samo bi retki znali gde se nalazimo, jer ni izgled zgrade nije mogao da ukaže da se tu nalazi jedno opštinsko preduzeće. Ama baš niko nije našao za shodno da se makar iz kurtoazije pojavi i, čisto forme radi, uputi koju reč ljudima, ako ne i zahvali na saradnji. Iluzorno je bilo ponadati se da će se neko zabrinuti za opstanak 10 porodica i ponuditi im neku alternativu. Većina nas nije bila partijski opredeljena, a važili smo za – opoziciju, kojoj tačno opciji, ni mi nismo bili obavešteni.

Na sistem dvostrukih aršina često znaju da se požale naši državnici u međunarodnim odnosima. Upravo smo se posle nekog vremena i mi osetili žrtvama sličnih, dvostrukih aršina. Kada je došlo vreme gašenja još jednog javnog preduzeća, niko u njemu nije ostao bez posla. I tako bi trebalo da bude, kao i za one koji su godinama pa i decenijama na margini društva. Svi su preraspoređeni u okviru budžetskih. Iako je i dalje na snazi bila zabrana upošljavanja u javnom sektoru, broj duša na opštinsko jasle se uvećavao iz dana u dan, po različitim osnovama.

Onome što smo godinama stvarali, malo ko je izgleda pridavao značaj, pa o Vladičinom Hanu za period od 1996. pa do 2015. godine nije ostao ni jedan pisani trag prikupljan uredno iz dana u dan. Samo će neki zaljubljenici ili, kako bi se danas reklo u vremenu kada ni ono što jasno piše ili se izgovara ne umemo da ispravno protumačimo, zaluđenici, imati neke svoje privatne arhive za budućnost, ukoliko nam je to opcija. Šta se gradilo, radilo, slavilo, otvaralo, ređe zatvaralo, o časnima i onima drugim, o nekim više ljudskim a manje interesnim vremenima kakva su nas zahvatila…Nije ostalo ni traga gde smo bili, ili gde su neki bili, a gde sada. A i šta će nam sve to u vremenu sa pamćenjem zlatne ribice. Mi smo jedan duhovit i, nadasve, postali, trpeljiv narod, pa uz reviziju istorije u širem smislu, suvišni su podaci budućim generacijama o jednom Vladičinom Hanu sa privredom respektabilnom na tlu Jugoslavije. Sa podacima koliko je ta privreda izgradila stambenih objekata za svoje radnike, koje sada mlađe generacije prodaju za učešće za par destina kvadrata u prestonici, da su ti isti radnici izgradili puteve, sportski kompleks na koji su Hančani tako ponosni, svaki dom kulture, koji sada ionako više ne postoji, sa sve onim fabrikama.

Ponesu sećanja… Eto, u suštini, neki od pionira radija u Vladičinom Hanu, do seniora nam nisu dali da stignemo, više nisu sa nama. Neki su daleko odavde. Neki, poučeni onim što smo preživeli, ne žele nikada više da se bave novinarstvom. Šteta. Neki novi poslenici javnog sektora kao da su odahnuli i sada imaju široki izbor medija i lični ili neki drugi izbor saradnje i kao da nemaju više onu obavezu da građani, koji ih plaćaju, znaju šta se dešava.

Fotogrfaija: lična arhiva