Od seljaka svi digli ruke

Autor: Ljiljana Pavlović

Dvočlana porodica Ilić 20 godina uzgaja ovce i krave, obrađuje zemlju, kosi livade, prima subvencije od države, no, digla je ruke od prodaje mleka jer za tri litra može da se kupi samo flaša piva, pa kad podvuče crtu ispod ulaganja i teškog svakodnevnog rada tokom sva četiri godišnja doba, ostaje samo puko preživljavanje – prihod od nekih 100 evra mesečno.

Na uzvišenju u mahali Mirenovce, u brdsko-planinskom selu Kacapun u opštini Vladičin Han, odakle se pruža prelep pogled na deo te varošice u kotlini Južne Morave i susednu Surdulicu, beli se nova kuća porodice Ilić, Milisava (60) i godinu dana mlađe Jelke, a tik kraj dvorišta u toru i stado ovaca. Prizor koji se zaista retko sreće u ovom kraju i budi sećanja na period pre oko pola veka, kada su deca trčkarala vraćajući sa pašnjaka zalutale ovce.

Sada, najčešće Milisav sa dva pulena, Kićom i Džerijem, dva verna pomoćnika, na livadama koje bi inače obrasle korovom i trnjem, čuvaju 150 grla rase vinterberg. „Druže“ se svakodnevno, po kiši i suncu, sve dok im sneg ne dozvoli da malo predahnu. Međutim, za Mileta, kako ga svi u ovom kraju zovu, ni tada nema odmora jer 150 gladnih ovaca i jagnjadi, a uz to i dve koze, svakodnevno mora da nahrani dva puta dnevno i da napoji. U većini poslova mu pomaže i supruga.

Subvencije

„Ceo svoj život proveo sam na selu. Malo sam radio u preduzeću, ali poslednjih 20 godina bavim se samo poljoprivredom. Pre 15-16 godina započeli smo sa ovčarstvom od nule – sa devet umatičenih ovaca. Posle izvesnog vremena kupili smo još toliko i sada imamamo stado od 150 rasnih ovaca sorte vinterberg. Moglo je da bude i više, ali jednostavno – nema matematike,“, veli Mile.

On naglašava da je ova godina naročito loša za ovčare, kojih je i veoma malo u hanskoj opštini. Kaže da je lane cena jagnjeta po kilogramu bila 300 dinara, a ove tek 180 do 200 dinara. Kupovna moć je sve manja, na šta je sigurno uticala i korona sa vanrednom situacijom i zabranom kretanja i okupljanja, pa u vreme praznika, Uskrsa, 1. maja i Đurđevdana, kada je prodaja jagnjadi najveća, kupaca nije bilo. I kad prodaš jedno, dok dođe drugi kupac, onaj se novac već potroši. U normalnim okolnostima, u vreme praznika su prodavali i do 60 jaganjaca. Organizovane prodaje u ovom kraju nema, s obzirom na to da nema klanice od propasti Poljoprivrednog kombinata „Delišes“, a nema više ni stočne pijace, pa se prodaja zasniva na pojedinčanim kupcima.

 Zbog korone slaba prodaja

„Prošle godine imali smo oko 100 jagnjeta i sve prodali, a ove ih je 130 i jedva da smo polovinu unovčili. Ovce ne muzemo ni za svoje, niti za potrebe kupaca, najpre zbog toga što je to veliki posao samo za dve osobe da to rade ručno. Drugi razlog je taj što se ova rasa brzo razmnožava pa za 14-15 meseci se ojagnji dva puta, tako da praktično dok majka jedno jagnje doji, drugo je već na putu i mleka za mužu nema,“ objašnjava naš sagovornik.

U šali dodaje da je „ovaj kraj dugo bio pod Turcima i da smo samo loše od njih nasledili, a dobro ne, odnosno, da je trebalo da nasledimo običaj da muškarci imaju po dve-tri žene, pa da muzu i sire mleko, a ono „mi samo po jednu, pa ako je naljutiš i ona ode u Sigurnu kuću“, smeje se dok priča i dok ga supruga namršteno gleda.

Od 180 grla, Ilići su za 16 godina uspeli da umatiče 80. Država im za svaku umatičenu ovcu vraća po 7.000 dinara, ali prema Miletovim rečima, 1.400 dinara iznose troškovi umatičenja, što znači da im ostaje po 5.600. Subvencije se isplaćuj po principu – ove godine, za prethodnu.

„Subvencije za umatičene ovce koristim četiri-pet godina. Proces umatičenja je dugotrajan i zahtevan i, u našem slučaju, je to trajalo 10 godina. Ove godine treba da dobijemo sredstva za 56 umatičenih ovaca, a naredne za 80, što će nam biti isplaćeno tek za godinu dana. Do prošle smo imali i par krava, ali smo ih prodali. Ko da čuva za cenu od 26 do 28 dinara po litri mleka? Pravo na subvencije za mleko nismo ostvarili jer nismo imali potrebnu količinu. Uništenje seljaka je totalno. Nikakva garancija ni za šta, šta god da poizvedeš. Tri kilograma mleka treba da dam za jednu flašu piva u prodavnici,“ kaže Mile u svom stilu.

Ilići imaju između dva i tri hektara obradive zemlje gde seju žitarice i to 90 odsto za ishranu životinja. Na svom imanju proizvedu i sve što im je potrebno od voća i povrća. Poseduju nešto pašnjaka, ali uzimaju u zakup i od komšija, a ima ljudi koji im i ne brane da napasaju ovce jer je korist obostrana, ne urastaju livade.

Preživljavanje

Ipak, za zakup moraju da izdvoje od 2.000 pa i do 5.000 dinara po hektaru. Za zimu Mile i Jelka pripreme od 3.000 do 4.000 bala sena, što znači košenje trave oko 30 hektara, baliranje, transport. Pored pšenice, ovsa i svog kukuruza, ovu poslednju žitaricu i dodatno kupuju za prehranu, oko 10 tona. U sezoni potroše oko tonu nafte, ali izvesnu količinu dobijaju preko gazdinstva. Zimi im dnevno treba 30 bala sena, što iznosi 30 evra. Cena jagnjetine je ove godine pala na jedan evro, ili, kako objašnjava Mile, jedno jagnje „ode“ na svaka tri dana. Za troškove u slučaju pojave bolesti „potroše“ još 10 jagnjeta, do 20 ugine svake godine, a ni predatori im ne ostanu dužni. I, kada ispod svega naši domaćini podvuku crtu, šta ostaje?

„Ispod crte je – puko preživljavanje. Možemo da se lažemo, ali računice nema. Kada sve troškove sakupim i izračunam radnu snagu, mesečno jedva da nam ostane oko 100 evra. Jedino ne oskudevamo za mesom, imamo ga na stolu kada god hoćemo. Inače, to što kaže ministar poljoprivrede, da može da se lepo živi od stada od 30-50 ovaca…može da živi onaj ko ima 1.000-2.000. Neka zađe ministar po našim selima, pa predsednik Vučić je skoro celu Srbiju obišao, mogao bi i on da poseti seljake i da vidi kako žive, a ne da priča kako je on zadovoljan, da ide izvoz…Sve zavisi i od toga ko gde živi,“ rekao je Mile.

Zbog svega toga, ovčarstvu se u Kacapunu u bliskoj budućnosti ne piše dobro. Ilići planiraju smanjenje broja stada na svom gazdinstvu. Godine, a posebno uslovi, ne dozvoljavaju im da nastave sa ovim mukotrpnim poslom, iako domaćin kaže da se njime bavi zato što to voli.

Put

Loš seoski put ka kući, od glavnog asfaltnog, nekih 200 metara, Ilićima i još jednoj porodici je veliki problem. Mile priča da 20 godina moli po opštini da ga posipaju peskom i da mu za svake izbore obećavaju, ali se sve na obećanju i završi. Sada, kaže, ostale dve kuće u mahali. „U ovom delu sela osmoro duša i u donjem delu Kacapuna, koji ima asfaltiran i nasipan put, je 12 žitelja.“

Zamera što nikako da dođe red na one koji, čim padne kiša, ne mogu da prođu, a posebno je teško kada se neko razboli. „Dole do groblja nasipan je put, i kod kuće predsednika MZ, a na nas nikako da dođe red za pet kamiona peska,“ zaključuje Mile.

Potomci otišli

Ilići imaju četiri ćerke, tri žive u Beogradu, a jedna u Vladičinom Hanu. Dve su udate i roditeljima su podarile petoro unučadi. Rade kod privatnika i leti dolaze, ali na po dvA-tri dana. Roditelji kažu da hoće da im pomognu, ali šta može da se uradi za tako kratko vreme. Primera radi, kosidba se ovog leta odužila zbog česte kiše, a to je jedan od najzahtevnijih poslova, od samog košenja pa dok se izbalirano seno ne uskladišti. Nema više ni radnika koji bi to radili.

Objavljeno na portalu JuGmedie 09. 10. 2020.