Ono čega više nema i nikada više neće biti

„Turbulentna vremena dovodila su moj grad u stanje postepenog, ali kalnedarski brzog posrnuća. Propadanje je bilo određeno većom brzinom u odnosu na sve ono što je godinama teško građeno. Gasilo se jedno po jedno preduzeće. Gubila radna mesta. Gomilale zaostale i nikada isplaćene radničke zarade…“ piše u svom „Zaustavljenom vozu“ Vojkan Ristić.

Autor: Ljiljana Pavlović

Segmente knjige „Zaustavljeni voz“ Vojkana Ristića, našeg novinara i književnika, koje nam je velikodušno ustupio pre izdavanja, pratioci Vesnika su imali prilike da ih pročitaju pre svih ostalih, i pre nego je odštampana. Do sada su svedočanstvo od samog postanka varoši, preko događaja i ličnosti koji su ostavili svoj istorijski pečat, mnogi i pročitali. Za one koji nisu, evo prilike da se zajednički podsetimo zlatnih dana Vladičinog Hana, kako ih sam autor naziva. Kroz Ristićevo pero, od prvih koraka u svet industrije, pa do prebrzog propadanja onoga što je mnogo duže građeno generacijama, mlađe generacije mogu da spoznaju u knjizi jedno vreme napretka i prosperiteta koje će teško i sami moći da iskuse, kao što su nekada njihovi roditelji ili bake i deke.

Počeci razvoja – od mehane do giganta na Balkanu

U svom delu, Vojkan Ristić nas kroz legendu o okamenjenoj momi, uvodi u začetke privrede u našem kraju. Mlađima je verovatno je malo poznato da je kamenolom u Mominom Kamenu počeo da radi 1833. godine, ali su dacitne stene, kako stoji u „Zaustavljenom vozu“ eksploatisane još u vreme Rimljana, Vizantije, Osmanskog carstva… Kamen iz „Majdana“ ne samo da je ugrađen u kilometre i kilometre puteva i pruga, već je njime ozidano vojničko groblje Zejtinlik u Solunu, Spomenik neznanom junaku na Avali, Beogradska Pošta… Prvi i najveći industrijski dimnjak, Han je dobio 1930. godine, kada su industrijalci Miodrag Kostić, Dragoljub Stanković i Mihajlo Đorđević pokrenuli Ciglanu „Balkan“, na mestu sadašnjeg Doma zdravlja. Kako kaže pisac – poljskim pećima na ugalj pekli su ciglu i crep i sve do 1944. godine i dolaska komunista, ona je bila okosnica industrije u varoši. Zgrada „Monopola“ , ili kasnine Duvanske, izgrađena je 1937. godine. Ristić podseća da su Kamenolom „Majdan“ i Monopol za otkup duvana rodno mesto radničke klase i kucavica bunta.

„Kamen je povećavao ljudsku muku, a zarađivali su oni što su rukovodili kamenolomom. I to posebno u vreme izgradnje pruge i mnogo godina kasnije. „Kamen koji mi lomimo je crvene boje od krvi naših šaka“, poručivali su u velikom štrajku uoči izbora 1938. godine radnici.“ Bunili su se ljudi protiv niskih nadnica. Teškog života,“ kaže u knjizi.

Hanska ciglana je pod starim nazivom radila sve do 1951. godine, kada menja ime u Industrija građevinskog materijala „8. septembar“, po danu oslobođenja Vladičinog Hana od fašizma u Drugom svetskom ratu. Tih godina, tačnije 1954. na mestu „Delišesove“ Fabrike za proizvodnju sokova, sa 12 radnika počela je da radi Drvna industrija „Sloga“. Kako kaže Ristić „ta brojka se u zlatno privredno vreme popela na oko 700. Na toj lokaciji, radila je sve do 1979. do požara u pogonu furnira. Nekada je ova, sada zaboravljena fabrika, skoro polovinu svoje proizvodnje izvozila u inostarnstvo. Pored školskog, proizvodio se i ovde i, tada interesantan, lamelirani nameštaj.“

U vreme komunizma, 1960 godine otvoren je Poljoprivredni kombinat „Delišes“,. Fabrika koja je ime dobila po američkoj sorti jabuke – srce privrednog života za stručne, ali i obične ljude, koji su radili mnogo, a njihove zarade godinama bile manje od drugih u lokalnoj privredi. Mi bi dodali, ponos Hana. Gigant nastao od „Trgocentra“, trgovinskog preduzeća, u koji je čuveni Miladin Mile Trajković ugradio svoj život, koga su u vreme Slobodana Miloševića i, navodnog, obračuna sa foteljašima, isterali radnici „Delišesa“ da bi mu u vreme najvećeg razaranja nekadašnjeg balkanskog diva u proizvodnji hrane, otišli na noge. Međutim, Trajković se nikada više nije vratio u fabriku koju je izgradio.

Fabrika omotnog papira i ambalaže „FOPA“, ili kako su je varošani zvali „Celuloza“, počela je sa radom 1964. godine, dve godine od početka izgradnje. „Naći se na platnom spisku FOPA-e bio je prestiž,“ konstatuje Ristić u „Zaustavljenom vozu“, kao i to da su „zarade 890 radnika uvek odudarale od onih koje su u svojim kovertama dobijali oni u „Delišesu“, „Slogi“, „Južnoj Moravi“, „Eroziji“, Duvanskom monopolu, Industriji crepa i cigle „8. seoptembar“, kasnije u „Dori“, „Jumku“, „Hanplastu“…“ Priseća se i – uigranog trilinga direktora: Milomira Pučka. Ivana Vovka i Danila Ilića, koji su godinama upravljali nime.

„Pučko je iz Novog Pazara došao u Vladičin Han. Po stavu, ali i prezimenu, odudarao je od lokala i vrlo brzo posato autoritativni privrednik, a kasnije i političar čiji se odmereni stav cenio. Vredan, precizan, ne mnogo govorljiv, ali sasvim racionalan bio je inženejr Ivan Vovk, na mestu direktora tadašnjeg OOUR-a „Kartonaža“. U vreme formiranja JUL-a postao je privrženik Mirjane Marković, a sve sa ambicioznom željom da krene u „rat“ protiv protiv Zorana Ljubisavljevića Katerice, tadašnjeg predsednika Opštine i funkcionera Miloševićevih scijalista,“ podseća nas na turbulentu političku istoriju ovog malog mesta.

Dolina gladi na mapi Srbije

Ristić je tokom dugogodišnje novinarske karijere budno pratio političku situaciju na jugu Srbije, kao i u mestu u kome je rođen. U knjizi kaže da je u „političkom sukobu najviše izgubio grad i ostrašćeni ljudi i da se Vladičin Han našao na mapi „doline gladnih“ juga Srbije. Za to vreme lokalni Radio „Han“ je emitovao radijski džingl sa naslovnom porukom „Ovo je povratak otpisanih. Opštinski odbor Jugoslovenske levice, Vladičin Han.“

Pomor privrede je, kaže, započeo uvođenjem međunarodnih sankcija SR Jugoslaviji, kada su – privrednici, političari, radnici pohrlili u tada neviđeno bespuće u koje će celu državu odvesti Milošević, a da toga nisu bili svesni, hreleći iz varoši na Gazimestan, na miting podrške Srbima sa Kosova i Metohije, koji su se selili iz te pokrajine.

„Turbulentna vremena dovodila su moj grad u stanje postepenog, ali kalnedarski brzog posrnuća. Propadanje je bilo određeno većom brzinom u odnosu na sve ono što je godinama teško građeno. Gasilo se jedno po jedno preduzeće. Gubila radna mesta. Gomilale zaostale i nikada isplaćene radničke zarade…“

Beznađe tog perioda koje je većini i dalje u živom sećanju opisuje kao – smenjivanje vlasti, čiji partijski činovnici nisu imali mererm za bilo kakvu iskrenost i sažaljenje. Kaže, počela je podela na „naše“ i „komunjare“…

„Tako je nestala i radnička solidarnost, empatija prema ljudima. Trgovalo se sebičlukom i licemerjem. Punih usta malograđanštine i praznog stomaka, koji se zadovoljavao praznim pasuljem, krompirom i suvim hlebom,“ završava Ristić prvo poglavlje pod naslovom „Lula duvana“.