Pazi koj će ti ulegne u kuću na današnji dan- anegdota iz starih dana

Autor: Lj. Pavlović

Običaji naših starih u nekim porodicama duboko su ukorenjeni. Rituali za verske praznike, posebno one najveće, neki striktno poštuju, do granica sujeverja, sve iz straha da ustaljeni red i harmoniju neki baksuz ne poremeti.

Tako je jedna starija gospođa, sa dubokom verom u Boga i bližnje, britkog jezika i pameti, muku mučila sa bliskim rođakom, nezvanim položajnikom, takođe odgajanog u bogobojažljivom duhu na dan „podložnje“. Ali ne onim za Božić, već za današnji praznik koji pored naziva Detinjci, jednom je broju vernika poznat i kao Janjino začeće. Po učenju pomenute gospođe, to je glavni dan kada treba paziti da vam neki baksuz ne kroči prvi u kuću. O tome govori i šaljiva stranica Kod Civrića „za kritiku i glorifikaciju vranjskog mentaliteta, mejnstrima… gde se kaže:

„Danas je takozvano Janjino začeće (nema veze sa URS), dan kada se ide u položajnike po druge, odnosno komšijske kuće.
Sve bi to bilo lepo da ga Vranjanci nisu okrenali. Oni naime tad zabravljuju vrata, kapidžici i svetlarnici, da se ne desi da neko dođe i unese svoj baksuzluk koji će domaćinski dom pratiti celu narednu godinu.
Još majke i babe pričaju na deca: „Nemoj da si išja u komšije, tuj će te utepam, posle ima Stojanka tebe da te kune što vu se Milica zavela!“
Dakle, u Vranje smo si svi teški baksuzi.“

Dobar broj, reklo bi se, i u komšiluku, kod Hančana. Ne baš tog tipa, ali sličan baksuz, blizak po krvi, već dve godine sa rukama na d….u, stoga i praznih šaka, na Janjino začeće prvi ujutro zakucao i treću godinu. Po njenom dubokom uverenju, nakon zaobilaženja njene kapije po više dana i dolazak baš na taj značajan, nije bio ni slučajan, niti dobronameran i mimo svih običaja. Dok je nama cela priča izgledala kao dobra anegdota, kod nje je rođaķova netaktičnost i treću godinu zaredom „prelila čašu“.

„Vidim ga ja još izdaleka, onako klaj, klaj s ruke na d..e i obesen nos. Rano sabajle, ja još u spvaćicu. Da ima petlovi, jedva bi dočekaja prvi da zapojev i da pođe. Mislim se, dal’ da mu ne otvorim,“ pričala je ona.

Kako je Bog dao brzu na jeziku, pa i na delu, prema onome što nam je pričala, a već ozlojeđena na prethodna dva remećenja svetosti ovakvog praznika, raščupana i u spavići izletela je kroz vrata i pre nego se oglasilo zvono.

„Mrš, đubre jedno!“ dreknula je na njega iz sveg glasa i pred njegovim razrogačenim očima sa treskom zalupila vrata.

Kako joj je protekla naredna godina, koja bi na prioritetnom prazniku za „podložnju“ trebalo da se predskaže na osnovu položajnika, nije nam rekla. Ono što jeste je da njena ipak draga osoba koja je toliko nervirala na jedan, po njenom dubokom verovanju, od najznačajnijih praznika, nikada više obešenog nosa i sa rukama na d….u nije ušla u kuću. Niti se „rano sabajle utresla na podložnju“.

Ilustracija. pixabay