„Pink panteri“ na šumski način

Dugi niz godina, u nedostatku zakopanog blaga, koje je dobrim delom „počišćeno“ u nekom ranijem periodu, u hanskoj opštini deluju, da ih laskavo nazovemo – šumski „Pink panteri“. Neko će nam zameriti jer se intelektulano nikako ne mogu uporediti sa prefinjenim (ne)delima čuvenih srpskih provalnika koji su „operisali“ po najeletnijim mestima širom Evrope i kupili dijamante od bogataša, obzirom da se radi o običnim drvosečama. Međutim, mora se priznati da to nisu obične drvoseče, a ni mašte im ni malo ne nedostaje. Po broju stanova i vozila, od onih radnih iz oblasti zanata, pa do luksuznijih auta, možda su čak i „teži“ od „Pink pantera“, i zbog toga nisu obični već, organizovani, kažu oštećeni.

Ovi, šumski operatori, nazovi turbo šumokradice, upadaju na tuđe posede, seku usred bela dana, bez obzira na malobrojno lokalno stanovništvo i prolaznike, kao na dedovini. „U rukavu“ uvek imaju spreman odgovor – da rade u interesu i za račun nekog preduzeća – na primer na rasčišćavaju terena za puteve, dalekovode, odvodnjavanje, ili navodnjavanje, možda čak i izgradnju golf terena, fudbalskog stadiona, pa narod ko narod, kada je viši cilj u pitanju, ne želi da trpa nos tamo gde mu nije mesto jer može, sem da ostane bez nosa, neko i da ga povuče za uši. Mora se priznati razbojništvo, jer se tako, barem u žargonu, definiše zloupotreba tuđe imovine, podignuto na viši nivo u odnosu na ono nekadašnje opravdanje, ostavio mi deda u testamentu! Ili perfidan, baš kao i svet u kome živimo? Lopovi odlično profitiraju sečom tuđih šuma, slučajevi se prepričavaju, a vinovnici ostaju nekažnjeni. I tako godinama!

Pomama za ogrevom ove godine dodatno im je uvećala zaradu, pa se seče ne samo na zabitim mestima, što je naporno čak i za ovu sortu, već i do samih kuća vlasnika koji su preminuli ili ne žive tu. Dok su se prethodnih godina mnogi grejali na struju, ove je zavladala oskudacija, te niko ne želi da rizikuje i da zimu dočeka u ledenim domovima. Drvo je stoga postalo, maltene, vrednije od zlata, za kojim su mnogi tragali i džaba, a kopanje u mraku je kudikamo teže od obaranja balvana u po bela dana. Što bi se reklo, gopspodska rabota – dođeš, posečeš i odeš! A kada je zlato tj, ogrev, a u krajnjem slučaju – zarada u pitanju, šumokradice tj, kriminalci iz šume ne prezaju mnogo od zakona, jer je cena prostornog metra dostigla 70 evra. Najpre zbog toga što su male mogućnosti da ih u opustelim selima neko uhvati na delu, iako će skoro svi oštećeni znati ko je lopov, računajući da svako područje ima svog, a nadležni organi, po zakonu, traže čvrste dokaze – svedoke. Sada smo, naime, i mi, na na neki način, Evropejci, i konačno smo raskrstili sa mračnim silama prološlosti i komunizmom, kada je lopov, uz dve vaspitne, morao da prizna uz ono šta je uradio i ono šta nije uradio, jer nam je poštovanje ljudskih prava na prvom mestu.

Stoga, vlasnici šuma bi mogli da sa nade da će ih zakon zaštiti, jer ni zakon ništa ne može sam, da pređu na delo i počnu da kampuju u šumama. Uz to, da ne zaborave da sa sobom moraju da vode i svedoke. Inače rizikuju da razbojnicima nanesu veliku uvredu ličnosti i časti, zbog čega će morati da odgovaraju pred zakonom, ili čak završe pred nekim od evropskih sudova za ljudska prava, jer su šumokradicu optužili da je lopov, a nemaju nekog ko će da posvedoči da je lopov – šumokradica, čuven ili čuveni kriminalci širom sela, a i šire. Sve do onog trenutka dok ne nabasaju na nekog na kog ne bi trebalo, kada plate, po onom zaboravljenom komunjarskom sistemu – i ono što je trebalo i ono što nije trebalo.