POLITIČKA  DEMONTAŽA  LIKA  I  DELA  MILADINA  TRAJKOVIĆA

Autor: Stojan Cole Cvetković, elektro inženjer u penziji, dugogodišnji direktor Fabrike sokova „Hani“u PK „Delišes“

                          Kao jedan od važnijih aktera ovog događaja, pokušaću da hronološkim redosledom i što objektivnije opišem sve događaje vezane za urušavanje lika i dela Miladina Trajkovića.               

                           Miladin Trajković dipl.inž. poljoprivrede, kao generalni direktor PK”Delišes” za dvade-setak godina direktorovanja, uspeo je da od jedne male firme koja je imala plantaže, hladnjaču i jedan pogon za preradu voća i povrća, napravi veliki i savremeni poljoprivredni kombinat sa oko 2.500 zapošljenih, čija je godišnja vrednost proizvodnje bila reda 100 miliona DM. Posebno treba istakunti  period od 1975. do 1985.godine kada su realizovane investicije vredne preko 40 miliona DM (fabrika mineralne vode “Heba” u Bujanovcu, fabrika voćnih koncetrata u Vladičinom Hanu i fabrika sokova “Hani” u Lepenici kod Vladičinog Hana), kada je PK”Delišes” bio glavni nosilac razvoja opštine Vladičin Han i subregiona Vranje.

                           U uslovima velikih investicionih ulaganja, plate radnika PK “Delišes” bile su male i znatno manje nego u drugim preduzećima na teritoriji opštine Vladicin Han, što je bio jedan od potencijalnih izvora za nezadovoljstvo radnika, a što će se puno koristiti u dešavanjima koja slede.  

                           Miladin Trajković, iako član SKJ, po mom dubokom uverenju, bio je apolitična ličnost. Njegov progon  krenuo je nakon partijskih podela i lomova, koji su se desili na VIII sednici CK SK Srbije 1987. godine, kada su se sukobile frakcije Slobodana Milosevića Ivana Stambolića.                                                                                                   

                           Prvi pokušaj političkog obracuna sa Miladinom Trajkovićem desio se, čini mi se, 1988. godine. Ja sam u to vreme bio predsednik Akcione konferencije SK PK”Delišes”.  Za tu funkciju lično me  je predložio Miladin Trajković. Pretpostavljam da je u tom trenutku predosećao da mu se nešto sprema i da je u meni  video nepokolebljivog borca za istinu i pravdu i osobu koju partijski  okovi ne  mogu tako lako okovati.

                           Sećam se da su me iz opštinskog Komiteta SK, pozvali i zatražili da hitno sazovem se-dnicu Akcione konferencije SK PK”Delišes”. Nisam ni slutio o čemu se radi ali primetio sam da je u tom trenutku zavladala neka konfuzija, jer su mimo mog znanja, od strane ljudi bliskih Miladinu Trajkoviću, pozivani neki ljudi koji su clanovi SK PK”Delišes”  ali ne i Akcione konferencije. Toga dana, na pomenutu sednicu došlo je kompletno partijsko rukovodstvo opštine i regiona. Nakon otvaranja sednice, veoma brzo sam primetio da se traži glava Miladina Trajkovića. Pošto nisam znao o čemu se radi, a od mene se očekivalo da im budem samo paravan i da aminujem odlukama koje će uslediti, onako drsko i hrabro, kako to samo ja znam i umem, prekinuo sam sednicui i usmeno dao ostavku na funkciju predsednika Akcione konferencije i na članstvo u SK. Tim potezom, po prvi put sam sačuvao njegovu glavu, ne zato što sam ga voleo, već zato što nikad nisam voleo zakulisane radnje. Sada, posle toiliko godina, mogu da predpostavim da je Miladin Trajković bio pristalica frakcije Ivana Stambolića, jer se u to vreme radila čistka njegovih kadrova i pristalica. U prilog tome ide i činjenica da je Miladin Trajković bio lični prijatelj sa Dušanom Čkrebićem, dugogodišnjim predsednikom Privredne komore Srbije, koji je bio u sukobu sa Slobodanom Milosevićem. I na kraju krajeva, glavoseča Miladina Trajko-vica bio je Mihalj Kertes, veliki pobornik i egzekutor politike Slobodana Milosevića.

                           Nakon toga Miladin Trajković čini jedan nesmotreni  potez, organizujući miting ispred  zgrade Skupštine opštine Vladičin Han, na kome drži govor uperen protiv tadašnjeg opštinskog i parti-jskog rukovodstva opštine Vladičin Han.

                           Od tog trenutka kreće opšta ofanziva protiv Miladina Trajkovića, ali sa sasvim novom taktikom. Partijsko rukovodstvo opštine, vrbuje čelne ljude iz Sindikata radnika fabrike “Hani” u kojoj sam ja tada bio direktor. To se najbolje videlo u nekoliko slučajeva, kada sam bio na službenim putovanjima. Tada bi radnici fabrike “Hani”, iz samo njima znanih razloga, stupali u štrajk. Naravno, uvek im je izgovor  bio “male plate”.

                           Avgusta meseca 1989.godine, po ko zna koji put radnici fabrikre “Hani” stupaju u novi štrajk ali ovoga puta sa zahtevom za smenu generalnog direktora. Na zakazani zbor radnih ljudi ponovo dolazi kompletno partijsko rukovodstvo opštine i regiona. Na tom zboru kreće orkestrirani i unapred dogovoreni napad na Miladina Trajkovića. To je bilo klasično pljuvanje lika i dela Miladina Trajkovića, koje ja kao čovek, i pored svih njegovih mana, nisam mogao da slušam. Tog, i nekoliko prethodnih dana, ja sam radio sa povredjenim desnim stopalom. Noga mi je bila umotana i obuvena u neku isečenu papuču. Ne mogavši više da slušam sva ta ponižavanja upućena Miladinu Trajkoviću, zatražio sam reč i otprilike rekao sledeće: “kako vas bre nije sramota da ovog čoveka, koji je od svih nas najvi-še radio i gradio ovu firmu, ovako pljujete i šutirate. Sutra ćete i mene koji na posao dolazim sa ovak-vom nogom, isto tako da pljujete i šutirate” (tom prilikom sam podigao i pokazao moju povredjenu nogu). Među radnicima je nastalo neko kratko komešanje, nakon čega su napustili zbor radnih ljudi. Sada sam Miladinu Trajkoviću, po drugi put sačuvao glavu, ponavljam, ne zato sto sam ga voleo, nego zato što nisam mogao da gledam i slušam tolika ponižavanja upućena čoveku, koji je najviše doprineo razvoju opštine Vladičin Han. Nakon toga, Miladin Trajković, sav slomljen i uplakan, zamolio me je da podjem sa njim u Leskovac, kako bi me upoznao sa svojom suprugom Bubom.

Ni nakon drugog pokušaja, strasti se ne stišavaju. U narednim štrajkovima skoro cela ekipa mojih prvih saradnika pridružuje se štrajku, od kojih neki ulaze u štrajkački odbor. Miladin Trajković polako gubi strpljenje i počinje da sumnja da iza svih tih štrajkova stojim ja. U vreme Božićnih praznika 1990. godine, dolazi do kulminacije. Radnici fabrike „Hani“ ponovo stupaju u štrajk i donose odluku da odu u sedište maticne firme u Vladičinom Hanu. Međutim, po nečijoj naredbi ukida im se prevoz i oni, po veoma hladnom vremenu, odlaze peške. Tada im se pridružuje odredjeni broj radnika iz drugih radnih jedinica. Istovremeno i Miladin Trajković organizuje svoje pristalice (pretežno iz Radne zajednice, Trgovine i lokalnih stovarišta). Dve medjusobno suprostavljene grupe, susreću se na platou ispred fabrike voćnih koncetrata. Tom prilikom dolazi do medjusobnih verbalnih ali ne i fizičkih sukoba. I jedni I drugi okupljaju se u restoranu društvene ishrane. Na tom neplaniranom zboru radnih ljudi, kreće veoma žustra i na momente opasna rasprava. Puca se iz sveg raspoloživog naoružanja. Tom prilikom, jedan moj kolega iz rukovodnih struktura PK”Delises”  javno me optužuje da  iza svih štrajkova radnika fabrike “Hani” stojim ja. Moja tvrdnja da ja nisam sa njima, nije delovala mnogo u-bedljivo. Kako sam sedeo tik uz Miladina Trajkovića, pitao sam ga da li mi veruje, i ako mi veruje da ućutka pomenutog kolegu, da se dalja rasprava ne bi raspramsavala. Gledao me je nekako čudno, kao da mi ne veruje. Onaj pomenuti kolega, nastavlja da atakuje na mene, ubacivši u diskusiju i priču da me je neko (pomenuo je neko ime) podmitio teletom. Sada ja, ni kriv ni dužan, ispadoh onaj na kome će kola da se slome. Tog trenutka najviše me je bolelo to, što me Miladin Trajkovic nije zaštitio, odnosno što mi nije verovao. Pošto u principu „imam kratak fitilj“ i odluke donosim na prečac, ustao sam i rekao otprilike sledeće: “do sada nisam bio sa njima, ali od ovog trenutka sam sa njima“. Ustao sam i prešao na stranu radnika štrajkaca. Odmah smo doneli odluku da napustimo zbor i krenemo peške u fabriku “Hani”. Ovoga puta štrajkacka kolona bila je mnogo veća jer nam se pridružio veliki broj radnika iz drugih delova PK”Delišes”, a na čelu kolone bio sam ja. Po pristizanju u fabriku “Hani”, u restoranu društvane ishrane, obratio sam se okupljenim radnicima i zakleo, da ću s njima ostati do kraja. U međuvremenu obustavljena je isporuka hleba i namirnica za pripremu obroka za ishranu radnika. Te večeri, u fabrici „Hani“ u Lepenici, bilo je  nekoliko stotina umornih i gladnih štrajkača. Energetska oprema, pre svega mislim na parne kotlove, bila je u funkciji kako bi se izbeglo smrzavanje ljudi, robe i opreme. O svemu tome brinuli su zaduženi radnici uz veliku pomoc štrajkačkog odbora. Noć je nekako i prošla. Ko gladan, ko umoran i neispavan ali svi odlučni da se ide do kraja. Štrajkački odbor je definisao cilj štrajka : „ostavka generalnog direktora  i njegovih prvih saradnika“.                                                                                     

Pošto se nije znalo koliko ce dugo trajati ova pat pozicija, problem je bio održati moral umornim štrajkacima. Ipak najveci problem bio je kako nahraniti toliki broj ljudi. Posle, jednog kratkog  obraćanja radnicima i razgovora sa njima postignut je dogovor oko načina ishrane. Teret je trebalo da padne  na one koji stanuju u blizini fabrike i na žene štrajkače, kojima je predloženo da odu svojim kućama, pripreme i donesu  neku hranu. Prođe i dan. Ništa se ne događa. Mi onako zabarakadirani u fabrici i odvojeni od grada, nismo imali nikakve ili smo imali veoma šture informacije o tome šta se događa ili šta se sprema. Ubrzo pade mrak i poče nova noć. Primećujem da je moral štrajkaca malo pomućen. Ni meni nije svejedno. Onako neispavan, neobrijan i neuredan sam sebi izgledam kao avet. Ipak samopouzdanje me ne napušta. Spreman sam na sve. Ako se pada, pašću prvi, ali izneveriti neću. Štrajkačima sam se zakleo pred Badnjakom i  tu zakletvu ću održati do kraja, pa šta bude neka bude.                    

U ranim večernjim satima na kapiji fabrike “Hani” stiglo je opstinsko vozilo. Vozač je tražio lično mene. Izašao sam van kapije da se sretnem sa njim i saznam o čemu se radi. Preneo mi je usmeni poziv za hitan sastanak opštinskog Komiteta SK. Napomenuo je da će sastanku prisustvovati  i Mihalj Kertes. Na kratko sam se vratio u kancelariju i nekim članovima štrajkačkog odbora, preneo tu informaciju, a onda sa vozačem krenuo u Vladicin Han. Kada sam stigao, saznao sam da su partijski  funkcioneri opštine i regiona već stigli. U hodniku je bio samo Miladin Trajković. Sedoh na klupi preko puta njega. Malo kasnije pozvaše i nas da udjemo. Posle nekoliko minuta udje i Mihalj Kertes, koji na brzinu obavi dva kratka telefoska razgovora. Nakon kratke uvodne reči predsednika opštine, Kertes otvori  tefter i pita ko je ko (misleci na Miladina Trajkovića i mene). Nakon predstavljanja, dade reč prvo meni. Krenem ti ja, sa pričom od početka. Kertes me prekide “Nećemo od Kulina bana, trebaju mi konkretni odgovori : šta i kako dalje i koje ljude predlažete kao njihove zamene”. Skratio sam priču i istakao zahteve štrajkačkog odbora. Naveo sam i imena ljudi koji bi mogli da zamene Miladina Trajkovića i njegove saradnike. Nakon toga dao je reč Miladinu Trajkoviću i ubrzo ga prekinuo rekavši mu “Dovoljno je. O tebi znam sve”. Ostale učesnike nije ni pitao, već  je jasno i glasno rekao da je u cilju prevazilaženja podela u firmi, potrebno da obojica odmah podnesemo ostavke.

                            Pre nego sto sam krenuo ka fabrici Kertes me je pitao za koje vreme mogu da pokre-nem fabriku. Odgovorio sam “otprilike za dva sata”. Uzvratio je “Sada idi i pokreni  fabriku a štrajkače razjuri. Ja ću doći u obilazak. I nemoj slučajno da pominješ svoju ostavku. Jeljasno”? Počeo sam da se snebivam “Pa kako da ih razjurim, sta dam im kazem”? Odgovorio mi je onako udbovski „Ako si imao snage da toliki broj ljudi okupiš oko sebe, tom snagom možeš i da ih i razjuriš“.

Vratio sam se u fabriku i tražio hitan sastanak isključivo i samo sa članovima štrajkač-kog odbora. Njima sam rekao celu istinu i zamolio ih da već okupljenim štrajkačima kazu, da je Miladin Trajković podneo ostavku po naredbi Mihalja Kertesa. Zakleo sam ih da moju ostavku ne pominju i da moj izostanak, na zboru radnih ljudi, opravdaju umorom. Na kraju sam ih zamolio da, kako znaju i umeju, za dva  sata pokrenu proizvodnju, jer će u obilazak doći lično Mihalj Kertes.

                           Možda pola sata posle toga, dežurni portir me obavestava da je Miladin Trajković došao na kapiju i da traži od njega da ga doprati do moje kancelarije. Ja sam dao saglasnost i rekao da ga dovede u kafe kuhinju, gde sam večerao (hranu mi je spremila i donela supruga Slađana). Onako crn  i crnji nego obično, umotan salom ušao je i rukovao se sa mnom i sa mojom suprugom. Ponudio sam ga hranom. Odbio je i predložio da odemo do fabrike. Predupredio sam ga da bi to bilo prilično neprijatno i opasno. Nakon toga predložio je da odemo u susednu kancelariju i na miru popričamo u četiri oka. Prihvatio sam, ali nekako bojažljivo, jer sada sam ja sumnjao u njega. Pomislio sam da je u šoku i da su mu pale „roletne na očima“. Ako je naoružan sigurno će pucati u mene. Prekinuo sam crne misli i krenuo za njim. Kada smo ušli u kancelariju, počeo je da šeta i onako u hodu da mi se ispoveda. Krivio je sebe za moj i njegov jučerašnji razlaz. Dva puta je tražio da se izljubimo i pomirimo, sto sam ja i prihvatio. Misleći, da će neka buduća vlast biti u mojim rukama, zamolio me je da se njemu i njegovim saradnicima, koji su pali zajedno sa njim, ne svetim. Posebno je insistirao i molio da mu za početak ne uzimamo putničko vozilo kako bi i dalje mogao da putuje na posao i sa posla na relaciji Leskovac-Vladičin Han.

                           Pola sata nakon toga dežurni iz štrajkačkog odbora doveo mi je nepoznatog čoveka koji se je kaže „muvao oko kapije“. U pitanju je bio Kertesov vozač  koji je hteo da proveri bezbednosno stanje u fabrici i oko nje. Bio je nekako sumnjičav i nepoverljiv. Malo je splasnuo kada sam mu saopštio da je fabrički krug kompletno pokriven našim ljudima i da se u fabrici trenutno nalaze samo radnici koji su ostali da pokrenu proizvodnju.

  Za nešto više od dva sata, radnici fabrike sokova “Hani”, nošeni nekim elanom uspeli su da izvrše sva pranja i pripreme sve tehnološke linije za proizvodnju. Bukvalno sve je bilo na svom mestu i sve je blistalo. Trenuci puštanja svih proizvodnih linija poklopili su se sa Kertesovim ulaskom u proizvodni pogon. Pre ulaska u pogon, Mihalj Kertes je svratio u restoran društvene ishrane na kafu i sok. Tu smo vodili i neke neformalne razgovore o porodicama, događajima u Backoj Palanci i slično.

Kada se je sva ova ujdurma oko smene Miladina Trajkovića okončala shvatio sam, da sam ja dobio ulogu rušioca, a da u tom trenutku nisam ni bio svestan toga. Brzo nakon njegove smene shvatio sam da je taktika hijena iz partijskih i sidikalnih struktura bila da zavade Miladina Trajkovića i mene. Na moju i Miladinovu žalost to im je uspelo. Posle svih ovih događaja odnosi između mene i Miladina Trajkovića ostali su i dalje korektni. Viđali smo se nekoliko puta na sajmovima i jedanput u Vladičinom Hanu. Jas am ga i dalje oslovljavao sa “direktore”. Dok sam radio i živeo u Beogradu, više puta me je zvao telefonom i pitao da li mi treba neka pomoć.

                           U mojim očima bio je i ostao najveći graditelj i čovek koji je najzaslužniji za razvoj opšti-ne Vladicin Han. Njegove mane, a imao ih je, su beznačajne u odnosu na rezultate koje je postigao.

(Kajem se što u ključnim trentcima te 1990.godine nisam povukao neki pametniji potez. Jednostavno trebao sam da podnesem ostavku na mestu direktora fabrike „Hani“ i sebe izključim iz tih događaja).