Prevoz do sela ko posle ’45.

Prema podacima Državne revizorske institucije, jedna trećina građana Srbije nezadovoljna je gradskim i prigradskim saobraćajem, a milion ljudi u zemlji ga uopšte nema ili nije pokriveno ovom komunlanom uslugom.

Među onih milion stanovnika Srbije koja nema organizovan prevoz do mesta gde žive, spada i jedan deo žitelja opštine Vladičin Han. Što je najtragačnije, to je deo populacije kome je prevoz i najneophodniji – straiji i bolesni u brdsko-planinskom delu opštine. Nekada je ATP „Jedinstvo“, a kasnije, nakon privatizacije, „Kavim Jedinstvo“ do mnogih sela imao autobuske linije. Od 1978. Ili 1979. godine, na realaciji Vladičin Han-Urmanica svakodnevno je bilo po sedam linija. Na toj realaciji svakodnevno su putovali radnici i đaci, srednjoškolci  do Hana iz Urmanice, Ravne Reke, Beliševa, Jovca, Kacapuna u brdskom području , kao i oni iz prigradskih – Lepenice, Suve Morave i Repinca. Taj prevoz su koristili i žitelji Belanovca, iako su morali da deo puta do Beliševa, prevale pešice, do prve stanice, kao i oni iz Solačke Sene, koristeći prevoz od Urmanice. Na liniji Vladičin Han-Brestovo prevozili su se i stanovnici Kunova, Jagnjila i naravno Brestova.

Međutim, već devedesetih godina „Jedinstvo“ počinje da redukuje polaske na te dve relacije zbog smanjenja broja putnika, da bi ubrzo nakon bombardovanja 1999. godine potpuno ukinuo linije. Glavni razlozi su bili loš put i nerentabilnosti linija. Čim bi prvi sneg pao, nije se ni išlo. Nakon privatizacije, počelo je urušavanje i Preduzeća za puteve, pa je i to bio razlog više zbog neodržavanja puteva, da se prevoz obustavi. Nije bilo više ni firmi koje su ulagale u sve ono što se gradilo… Posle nekog vremena slična sudbina je zadesila i drugu liniju, ka Brestovu. Tako su bez prevoza ostali radnici, ali i školarci pa su roditelji morali da se dovijaju kako da im omoguće da svakodnevno odlaze u škole, u Stublu ili do Hana a često su morali i da pešače po nekoliko kilometara. I dok se u gradu nalazilo novca za izgradnju koječega, para za puteve nije bilo. Na molbe preostalog stanovništva, vlasti su ostajale gluve, da bi na kraju i apeli utihnuli a narod ostavljen da se snalazi kako ume i zna.

Situaciju su iskoristili taksi prevoznici, legalni, ali i oni nelegalni. Koliko tačno uzimaju za prevoz ljudi iz brdskog dela opštine, teško je reći. Sve zavisi od broja putnika i njihove dobre volje. Neki kažu da se karta plaća i po 500 dinara u jednom pravcu, po osobi. Ali, ni taksiste neće bilo kada da krenu do navedenih sela. Uglavnom voze petkom, kada je pijačni dan i ima više ljudi. Kada se ne daj bože neko razboli, plaća se i mnogo više jer ni Hitna pomoć često  nema vozila ili do nekih delova opštine i ne može da dođe. 

A problematika je daleko šira. Naime, mnogi koji nemaju svoje automobile a na selu imaju stare roditelje, vikendom su autobusom odlazili da ih obiđu i da im pomognu u kući, oko poljoprivrednih poslova. Od kada nema prevoza, mnogi su, ionako retke posete, još više proredili. I oni koji su mogli da barem nešto proizvedu tokom leta, nisu bili u mogućnosti, dok ih je društvo na sva usta kritikovalo kako su zaboravili gde su im međe.

Sada, kada su neki putevi još gori nego u vreme kada je još bilo kakvog-takvog prevoza, pokušava se da se ljudi privole povratku selima. Posebno mladi. A ti mladi bi trebalo da podižu decu, da se ona školuju a retka su brdsko-planinska sela gde još uvek rade škole. Pominje se sada i organizovan prevoz u pojedinim delovima zemlje za starije, ali mnogo je bilo obećanja proteklih decenija…

U selima gde je poslednjih godina intenzivno rađeno na putnoj infrastrukturi, onima koja gravitiraju ka Džepu, autobusa nikada nije bilo, izuzimajući pomenuto selo, pokriveno retkim linijama ka Predejanu.

„U periodu od 2017. do 2019. godine za gradski i prigradski prevoz u Srbiji izdvojeno je 87 milijardi dinara a da pri tom, 40 odsto jedinica lokalnih samoprava nije imalo organizovan prevoz. Samo devet odsto lokalnih samouprava ima donet plan razvoja prevoza na svojoj teritoriji a 37 odsto građana kaže da je uglavnom nezadovoljno ovom uslugom,“ podaci su DRI.

U haskoj opštini jedino žitelji prigradskih sela na linijama od Vladičinog Han ka Vranju, starim i auto-putem imaju još nekakav autobuski prevoz. I on je drastično redukovan poslednjih godina, kao i na liniji Vladičin Han-Surdulica. Primera radi, za Surdulicu su  nekada  autobusi išli na svakih pola sata, a sada su se sveli  na par polazaka.  Neki smatraju da je situacija takva zbog sve većeg broja taksista, koji takođe ne idu mimo autobuskih polazaka, pa pre gradskog prevoznika pokupe putnike. Cena karata je skoro ista, ali se taksiste trude da barem za 10 dinara budu jeftiniji. Međutim, i jedini prevoznik je godinama kuburio sa lošim vozilima, stalno su se kvarila, ostvaljali ljude na pola puta,  cene karata povećavane, ukidani popusti za pojedine kategorije pa je danak morao da se plati kad-tad a taksi prevoznici su, izgleda,  iskoristili priliku.