Prosjačenje sve češće, Romima „omiljena“ lokacija gradsko groblje

Autor: Ljiljana Pavlović

Prosjačenje, pojava koja je zakonom zabranjena, sve se češće viđa u Vladičinom Hanu. U 99 odsto slučajeva, prose Romi, dok su među Srbima to izlovani i jedinstveni slučajevi. Prosi se najviše petkom, kada je pijačni dan i na ulicama je najviše ljudi. Stacionirani su njačešće na mostu, ispred pekara, na ulazu kod pijace… Traži se za „‘leba, za burek ili kiflu“, ali se hleb nerado uzima, ako im ga ponudite umesto novca. Prosjaka koji su svakog petka boravili u Hanu, a često viđani i u okolnim gradovima, već neko vreme nema, a po svemu sudeći, time se bave u vidu zanata, dok su ovo slučajevi – za svoj groš. Neretko, i situirani, sa tek kupljenim kućama, ili sa primanjima iz socijalnih ustanova možda i većim od onih od kojih traže „neki dinar“.

Rekosmo da je među većinskim, srpskim stanovništvom u hanskoj opštini ova navika retka, ali je ipak ima. Kod „Idee“ muškarac srednjih godina i nekada kod Doma zdravlja ili ispred marketa „Jabuka, a sada kod „Leona“, stariji čovek. Prvi obično traži novac za prevoz, dok drugi uvek za lekove. Na šta prvi troši tako sakupljen novac, nije nam poznato, ali drugi sasvim sigurno, po rečima trgovaca, na cigarete. U pitanju je penzioner, a u oba slučaja, ljudi sa porodicama, koji imaju krov nad glavom.

Problem kojim bi nadležni mogli da se pozabave, je prosjačenje na gradskom groblju. Neprijatne i nemile scene obilaženja od jedne do druge grobne parcele, špartanja po celom groblju i po više puta i pre nego ljudi uspeju da zapale sveće pokojnicima, ponavljaju se na svakom prazniku. Prvo se traži hrana koja se trpa po torbama, kesama, pa na kraju tovare i građevinska kolica, traže cigarete, a kada tovari postanu preteški, prelazi se na „daj neki dinar“ ili „daj 100 dinara“. Reč je najčešće o meštanima Lepenice – devojčice, žene u najboljim godinama, starice, pa i cele porodice. Nisu imuni na hranu sa groblja ni najmlađi iz obližnjeg naselja, dečaci i devojčice koji, ali su probirljivi. čim se familija udalji, prevrću po groblju. To što nestane hrana čim zamaknete iza ćoška, nije problem, ljudi im je ionako daruju pri svakom prolayu, već što za sobom ostavljaju nered i neki odnose šta stignu, ali je problem što ne daju ljudima mira ni da obave svoje običaje.

Ljudi su nezadovoljni što ama baš niko ne preduzima ništa da prosjake udalji sa groblja, što remete mir jednog takvog mesta i skrnave grobove. Kao što se zna, prosjačenje je kažnjivo, a zna se da prosjaci ne „preskaču“ ni jedan veći praznik. A groblje svakako nije ničije, a još manje grobne parcele, koje porodice papreno plaćaju.