Put žrtava tranzicije od 2000.- čime su se bavili i gde su danas oni koji su ostali na ulici

Autor: Lj. Pavlović

Od „Riljam po baštama“ do „koljem po kućama“ i konačnog penzionisanja ili dobijanja vize u nekoj od zapadnoevropskih zemalja je dugačka tanka linija preživljavanja žrtava tranzicije u Vladičinom Hanu. Zajedno sa zemljama kojih više nema, a na čijem krvlju i znojem natopljenom tlu ovaj narod i dalje nekako preživljava, zarad lagodnog života nove samozvane elite.

Sa zatvaranjem jedne po jedne fabrike, čiju su privatizaciju sa velikim žarom očekivali nezadovoljni Miloševićevom vlašću, istorijskog 5. oktobra, na starom mostu počeli su da osvanjuju i neki čudni oglasi, u kojima se ogledala sva tragedija onih koji su preko noći ostali bez posla. U moru mnogih, najupečatljiviji – Koljem po kućama. Verovatno je oglas imao i dodatno obrazloženje, ali čim je ušao u varošku anegdotu, malo ko bi ga pojasnio da se radi o uslugama u vreme svinjokolja. Pored njih i sasvim obični – sečem i cepam drva, traži se starija osoba za čuvanje, pružamo usluge čišćenja… U dubokoj besparici svi su iz malog mozga izvlačili šta to znaju i umeju, pored onoga za šta su kvalifikivani i čime su se bavili. Žene su pokušavale da pored čuvanja dece, starijih ili čišćenja kuća i poslovnog prostora, od onoga što znaju da rade ostavre neki novčani prihod za preživljavanje porodice. Oživeli su ručni radovi, počela da se uslužno pravi zimnica, izrađuju u kućnim uslovima slatkiši… Mnogi su se okušali i na sosptvenom zemljištu u pokušaju da na pretrpanom tržištu malinom, pronađu sebe. Međutim, sa praznim džepom, ne započinje se nikakav posao. Kopanje na tuđim njivama za nadnicu, ekonomiste i pravnici su završili na skelama, pijacama, u tuđim kućama da čuvaju nečije roditelje i decu… Nije se biralo, ni pogađalo. Nije se imalo kud, radilo se za milostinju jer, kako se tada volelo da kaže – takvih je na tržištu bilo na hiljde. I onda kada su preduzeća bila u pitanju, a mnogi su platili ceh, pa i danas, rade po 10 sati širom zemlje na gradilištima bez osiguranja, a onda, i bez dnevnica, jer se nikad ne zna s kim se imaju posla. Na njihovim leđima, uzdigla se nova klasa, tzv elita.

Jednom rečju, većina onih koji su petooktobarskih dana bili u prvim redovima, ostali su na začelju, vrativši se onome protiv čega su im se dedovi borili – da budu sluge. Tako je silom prilika stvorena nova generacija majstora – električara, keramičara, zidara, stolara, kuvara i konobara… Onih, kojih danas nema ni za lek, shvativši da se nova klasa bogataša dovoljno bahatila na račun njihovog znoja i prešla preko granice. Ujedno, sve su skuplje i usluge čuvanja starijih i dece. Žene, u većini slučajeva plaćane mizerno, u odnosu na one u većim gradovima koje se time bave, ali i na prilike ovde, pa počinju da taj težak i odgovoran posao naplaćuju po tarifi agencija. Samo još retke obilaze nekog ili čuvaju decu za sto evra mesečno na „crno“ pa smo sve više u deficitu sa bebi siterkama i geronto domaćicama. One odlaze u prestonicu, gde za 15 dana mogu da zarade minimalac, ili u inostranstvo gde se taj posao plaća i po 2.000 evra. Mlađi i obrazovani sve se češće opreduljuju za onlajn poslove, i na kraju poslodavcima, među ionako probranom radnom snagom, neće ostati veliki izbor stručnjaka, ali ni običnih radnika, a država je već počela da ih „uvozi“ iz Bangladeša, Pakistana…

Za mnoge se taj put od tranizicije do danas nije promenio, dok su se neki jako dobro „snašli“, u korak s političkim prilikama. Koliko je opština Vladičin Han izgubila stanovnika govori podatak da je 1991. godine imala 25.525 , a gradska sredina oko 12.500, dok ih je na poslendnjem popisu 17.615. Za samo poslednju deceniju u hanskoj opštini je 3.274 manje žitelja.