Srednjoškolac, Ilija Stevanović prikuplja stare reči i priče i piše na vranjskom dijalektu

Njegove priče su većinom o prazanicima, o našoj istoriji, ali i iz svakodnevnog života. Svaka ima svoju šaljivu stranu i pouku. Bez humora, veli, nije prava, jer je „šala odlika mentaliteta nas južnjaka.„

Autor: Lj. Pavlović

Teško je na pravi način započeti tekst o detetu, ili mladiću, kakav je Ilija Stevanović. Toliko sličan ostaloj deci, istovremeno toliko različit. Odličan je učenik druge godine Gimnazije „Jovan Skerlić“, na društveno-jezičkom smeru. Omiljen predmet mu je istorija, a u prilog tome ide podatak da nam je već poznat sa Vidovdanskih dodela nagrada u varoši, za najuspešnije učenike. Pričljiv, nasmejan i otvoren. Bez, tako tipične za taj uzrast, mladalačke izveštačenosti i želje da vas u razgovoru impresionira. Ovih dana na stranici Vesnik017 pobrao je sve simpatije čitalaca šaljivim tekstom o nepoštovanju saobraćajnih propisa velikog broja vozača u ovoj maloj varoši, pisanom na dijalektu kraja u kome živi. Prizrensko-timočkom ili, kako bi on rekao – na vranjanski.

„Prvi tekst na našem dijalektu napisao sam 2. avgusta prošle godine, na Svetog Iliju, na moj imendan. Od toga je sve počelo. Dijalekt se puno potiskuje iz naših krajeva jer roditelji imaju želju da njihova deca uče strane jezike, iako ih, često, teraju na sliu. Evo na primer neki roditelji u Hanu i zabranjuju svojoj deci da govore na svom dijalektu,“ kaže Ilija.

Za svoj imendan, u prvencu od koga je sve počelo, Ilija je napisao – Ima kodžka dani u godinu. Ono što jes jes, godina golema i ima mlogo dani. Pa tuj ti ima: Dan šuma, Dan zemlje, Dan državnosti, Dan primirja, rođendan, Dan vojske…Ma da za običnog čoveka, ili za raju, što bi rekli Turci, postoji jedan považan dan od svi ovija. Čovek ga ne bira, ni dan na koj će ga savi, a ne može pa ni ime da si bira, ali poneki si mož dobije ime po nekoga svetca pa takoj si imav i imendan. Eve dnaske se baš pada moj. Lele ja mnogo zaobiodim, majem ljudi da čitav ovoj, a mož ljudi treba da idev na sobor negde.

Njegove priče su većinom o prazanicima, o našoj istoriji, ali i iz svakodnevnog života. Svaka ima svoju šaljivu stranu i pouku. Bez humora, veli, nije prava, jer je „šala odlika mentaliteta nas južnjaka.“ Inspiracija su mu priče starijih ljudi o našoj tradiciji, običajima, životu… Ilijini roditelji, otac Dragan, majka Biljana i mlađi brat, žive u Hanu. Ilija sa babom i dedom živi u obližnjem selu, Donjem Jabukovu. Kaže, voli selo i u Hanu čak i ne spava. Mama se na početku bunila, ali je odustala.

„Živim na selu gde su ostali samo stariji ljudi i to mi dosta pomaže u pronalaženju tih starih reči, izbačenih iz svakodnevnog govora. Oni znaju puno o običajima koji su se u međuvremenu zaboravili, zarad nekih novih, koji nisu naši, poput Noći veštica, kada je naš, Sveti Luka. Prikupljam podatke o tome kako se slavi, vreme kada se obeležavaju praznici, pošto neki nisu fiksnog datuma, običajima što bi oni rekli, za dobro i loše, ali i anegdote vezane za neke ljude, za Vladičin Han i za jug Srbije. Čuvanje tradicije je neophodno da bi jedan narod opstao, da bi on postojao. Što više zaboravljamo svoju tradiciju, to ćemo sve manje ličiti na sebe. Srpski jezik postaje univerzalni u celoj Srbiji, dok su se pre desetak godina ljudi razlikovali po govoru i moglo se prepoznati odakle si. Nastoji se da srpski jezik bude zamenjen engleskim, kao i drugi mali jezici i da se potisne,“ kaže Ilija.

Kada ima vremena i inspiracije, upotpunjava svoju zbirku tekstova, tako da ima i neobjavljenih. Pošto voli istoriju, prikuplja podatke o svojim precima, ali i o istorijskim ličnostima, a sve u vezi sa ovim krajem. Tako je zabeležio i jednu anegdotu o poseti kralja Petra u vreme kada “ još se neje uveja nov kalendar.“

„U sabajle 26 decembara 1914. na drugi dan Božić naide jedn voz u Vranjsku Banju. U njega bidna naš čiča Perab(Kralj Petar). Zbraše se askeri i pozdraviše ga. Narod se i on beše nacckaja. Kralj izlegna iz voz i podviknu „Pomoz Bog braćo Srbi“. Na peron muk, ni mušica se nečuje. Kralj pak podviknu isto, al ista priča. Tad mu se prišunja do njega tadšnji predsednik opštine Vranjske, Pera Paka pa reče mu da u Vranje nema Srbi nego Vranjanci .Čiča Pera se nasmeja, i viknu ga ko birov „Pomoz Bog braćo Vranjanci“,a narod kad podviknu, lele ječeše niz Moravu do Niš i Skoplje. Ete toj smo ti mi….“

Ilija babi i dedi pomaže na imanju u sezoni. Zimi rado posećuje komšije i beleži sve što mu je zanimljivo. Pored toga što je odličan đak, nedavno se pokazao i kao dobar glumac u školskoj predstavi izvedenoj u Centru kulture. Glumio je dedu, koji je dosta dočarao naš, južnjački mentalitet. Ilija strpljivo prikuplja i beleži sve ono što su ne samo njegove, već i naše generacije zaboravile i izvesno je da ćemo jednog dana u rukama imati priliku da držimo knjigu i čitamo o svemu tome. U prilog tome, za kraj, još jedan odlomak iz njegovih tekstova:

„Tražeći neku drevnu srpsku istopriju sa antičkim i praistorijskim elementom, zaboravili smo onu staru od pre 150-200 godina. Našu istoriju ne prikrivaju velike sile, papa i bečko-berlinska istorija. Našu istoriju prikriva đubre i šipci…“ a u nastavku istog, kaže: „Pričamo o tome kako smo tradicionalni i dobri domaćini, a na grobljima nam stoje kupovi đubra i prašume se kupine i bagremi. I nas to ne zanima, ali nas zanima gde su Srbi bili pre 7.000 godina.“