Sretenjski marš 2025.

Autor: Damjan Petković, Gradjevinsko-arhitektonski fakultet u blokadi

Inspirisani podvigom hrabrih kolega iz Beograda koji su pešačiili do Novog Sada i m,i studenti Univerziteta u Nišu, počeli smo pripreme za put dug 150kilometara do Kragujevca na najavljen veliki protest u srcu Šumadije. Studenti svih fakulteta u blokadi i naše radne grupe krenule su sa planiranjem rute, organizacijom smeštaja kao i nabavkom neophodne opreme. Konačno, dogovoreno je da se za Kragujevac krene u utorak 11. februara i to rutom Niš-Aleksinac-Ćićevac-Jagodina-Kragujevac.

 Prvog dana puta nas oko 150 sa rancima na ledjima, a opremom za spavanje u TAM-iću, krenuli smo ka Aleksincu, deonicom dugom 33km. Hladno vreme i vetar nam nisu predstavljali veliki problem, atmosfera je bila odlična, a želja za pravdom i istinom velika. U svakom mestu kroz koje smo prošli ljudi su nas dočekali aplauzima i podrškom, donosili nam hranu i osveženje, ali i izražavali divljenje zbog našeg poduhvata. Kraj prve epate i ulazak u Alekinac je bio emotivan za sve. Do tada niko od nas nije osetio ništa slično. Ogroman broj ljudi nas je sačekao sa oduševljenjem. Doček su uveličali i vatrometom, koji je posle postao praksa u svim mestima.Obratili su nam se i vori aleksinački maturanati. Nije manjkalo ni pečenja i gulaša koji su gradjani spremili za nas. Noć smo proveli u sportskoj hali, gde smo imali i potrebne lekove i sumplemente. Nažalost tu su krenuli i prvi problemi sa upalama, žuljevima i zglobovima, ali smo skoro svi nastavili dalje.

Drugog dana je pred nama bilo 37km do Ćićevca. Prolazili smo kroz Ražanj i oklona mesta, gde smo sada već po običaju imali toplu dobrodošlicu. Problemi sa žuljevima su se gomilali, a svaka pauza je koristila ne samo za odmor već i za saniranje povreda od žuljeva i previjanje „ranjenika“. Sve to palo je na leđa jednog kolegi sa DIF-a koji je sam pružao pomoć svima kojima je bila potrebna. Usledila je deonica kroz nenaseljena mesta gde nas je uhvatio mrak, a provejavao i sneg. Ni to nije previše uticalo na našu živahnu grupu. U Ćićevcu smo dočekani uz ovacije stanovnika ove varoši, vatromet i posluženje. Tu su bili i ljudi iz okolnih mesta medju kojima i Kruševljani, odakle je došao medicinski tim koji je tada već bio preko potreban. Imali smo probleme sa smeštajem jer inicijalni dogovor da se spava u sportskom centru nije u potpunosti ispoštovan, pa je deo nas spavao po kućama ili u okolnim mestima. U mom slučaju, to je bio Stalać.

Sledećeg dana krenuli smo za Jagodinu, 38km pešačenja. Ovo je bio, kako za mene tako i za mnoge kolege, najzahtevniji dan. Povrede su bile sve učestalije i ozbiljnije, pored žuljeva i upala bilo je i problema sa kolenima, zglobovima i tetivama. Prvi grad kroz koji smo prošli bio je Paraćin, gde nas je uz ovacije dočekalo više hiljada ljudi. Bili smo smešteni par sati u hotelu u centru grada. Tu je bio organizovan ručak, ali ono bitnije, dostupne su nam bile i sobe koje su služile za masažu, previjanje i tuširanje. Bilo je i studenata koji objektivno nisu mogli dalje, ali umesto povratka kući, iskoristili su prevoz do sledećeg mesta, gde bi se priključili grupi za sledeću deonicu. Nastavili smo dalje, a usput su nam se pridružili ljudi i đaci iz mesta kroz koja smo prolazili. U Ćupriji je opet bio veliki doček, u dužini od 100 metara bili su posavljeni improvizovani stolovi sa hranom koju su građani spremili za nas. Tu su bili i učenici Medicinske škole kao i njihovi profesori koji su nam pomogli da nastavimo dalje. Konačno, ulazak u Jagodinu i najveći doček do tada – kilometarska kolona je krenula ka centru, gde je naš kolega održao govor. Noć smo proveli na Pedagoškom fakultetu, čiji su nam studneti spremili sve neophodno za oporavak i odmor. Na fakultetu je bilo i dvadesteak zdravstvenih radnika koji su celu noć sanirali povrede studentima, masirali i pripremali nas za dalji put. Tu sam prvu put postao svestan ozbiljnosti povreda nekih kolega. Bilo je onih koji ne mogu da stoje, neki su imali otvorene rane, ali čak ni tada nisu razmišljali o odustajanju, što je i meni dalo snagu.

Poslednji dan puta, 42km do Kragujevca, naše konačne destinacije. Tog jutra nam se pridružio veliki broj građana i studenata iz Jagodine i svi zajedno krenuli smo ka Šumadiji. Reljef nam nije išao naruku. Dobar deo puta činili su usponi, ali i to smo, znajući da je naš cilj blizu, lakše podnosili. Na ovom delu puta nije bilo mnogo naseljenih mesta, ali smo bili dobrodošli u svakom selu. Na 15km od Kragujevca počela je i kiša. Srećom bili smo spremni za to jer su nam ljudi tokom puta donirali i kabanice. Približavali smo se gradu, a svakim sledećim korakom bolovi su postojali blaži, što zbog pesme koja nas je gurala dalje, što zbog saznanja da je Kragujevac „iza brda“. Već na par kilometara od centra počeli su da nas pozdravljaju okupljeni. Bilo je emotivno ne samo za nas koji ulazimo u grad, već i za sve Kragujevčane koji su nas dočekali, što se lako moglo vidtei na njihovim licima.

Kada smo krenuli, nismo ni slutili da ćemo u svakom mestu biti dočekani kao oslobodioci. Da stvar bude još veličanstvenija, nismo jedini koji su pešačili do Kragujevca. To su uradile i naše kolege iz Novog Sada, Beograda, Novog Pazara, Čačka, Milanovca, Užica i Kraljeva. Probudili smo svako mesto, svako selo, svaki zaseok, a na kraju i celu Srbiju. U vremenu gde je medijski javni servis glasilo SNS-a, a televizije sa nacionalnom frekvencijom rade isključivo u službi vlasti, ovo je bio jedini način da svi čuju za naše zahteve, da do svih stigne poruka da zahtevi nisu ispunjeni i da nećemo odustati od istih ma kakvu god žrtvu to zahtevalo.

Na kraju, za mene lično, ovo je iskustvo koje mi je već do sada mnogo toga donelo. Pre svega, upoznao sam ljude koji su me inspirisali na samom putu, a verujem da će se to nastaviti i u budućnosti. Stara prijatelstva su se učvrstila i osatće za ceo život. Na kraju, možda i ono najvažnije, shvatio sam da uprkos pretnjama da će nas uništiti u celom svetu, udruženi i nepokolebljivi možemo da uradimo sve što zaista želimo.

Do ispunjenja zahteva!