Sve to život vrati…

Autor: Ljiljana Pavlović

Da li vas nekada „ubije“ ovaj primitivizam male sredine? Ovog straha koji se uvukao u ljude i tera ih da se krajičkom oka osvrnu iza sebe i uvere da ih niko neće čuti pri pomenu, šapatom, nečijeg imena? „Ubije“ li vas po kad-tad demonstracija nadmoći nad vama, koji samo želite da živite svoj život i pripadate sebi?

Jednom neko reče da su „najopasniji oni koji ne pripadaju.“ Oni koji pripadaju, deo su porodice. Ostali – pastorčad. A mnogi su na sebi osetili oštar maćehinski pogled. I udarac. Neki i udarce. Niske i primitivne.

Zabole niski udarci. Više, to što što dolaze podmuklo, bez pokrića, samo zbog nadmoći… i oni rađaju novu snagu. U inat ,da se istraje. Ono što zaista može da boli je gubitak bliskih. Jedino to boli do srži. Poljulja, ubije volju, sa željom da prespavaš sutra i narednih nedelja, meseci …dok skroz ne otupi. Taman kad svaki nerv utrne, prikrade se odnekud nanovo neko sećanje i ide u korak sa nama.

Kada se demonstrira nadmoć položaja – šalteruša, državne službe ili ove savremene – ulične ili uličarske, dođe mi pomalo žao „demonstranata“. Zamislite, kakvi su to očevi i majke, tetke, braća i sestre, ne oni iz govorancija, već pravih, po krvi, kada im je jedino zadovoljstvo pakost? Ili se nečega boje? Ili u nedostatku inteligencije, prosto nemajući odgovora na sopstveni prostakluk, pribegavaju sili? Instiktivno, na nivou životinje. Samo što one iskonski napadaju u slučaju odbrane, radi preživljavanja. Sa ili bez navodnica, iz čistog zadovoljstva. Ali neka…sve to život vrati…