U trci sa računima

Autor: Lj. Pavlović

Česta je zabluda da je život u manjim sredinama jeftiniji. O tome sam pre izvesnog vremena razgovarala sa više nego kompetentnom osobom, diplomiranim ekonimstom sa prosekom 10. Neformalno, uz obećanje da ćemo se te teme dotaći i zvanično. Možda trenutno nije pravo vreme za to, ali svakako je značajno da tezu, koju propagiraju stručnjaci sa različitih nivoa, da je život u manjim mestima lakši, jedan takav stručnjak opovrgava. Jer, u toj priči postoje oni koji žive kako žele, u manjini, i većina koja živi onako kako mora.

U toj priči prva kategorija stanovništva koja, sudeći sa svoje pozicije, nerealno i neracionlano procenjuje situaciju, je nebitna, kao manjinska. Iz ugla većine, sa pretpostavkom egzistiranja uz medijalnu zaradu od oko 73.700 dinara, koliko je skoro i prosečna plata u hanskoj opštini po podacima statističara, život od prvog do prvog u mesecu je umeće. Sa akcentom na na one koji imaju studenta/e. Još veće dostignuće je to što su prosečna ili medijalna zarada misaone imenice za većinu, ali i pusta želja da minimalac iznosi 47.150 dinara. Oni bi eminentnim stručnjacima iz oblasti ekonomije mogli da drže predavanja o umeću preživljavanja. Nikada i nije bilo lako, ali od rata u Ukrajini je ubitačno, sa dupliranim kirijama, a ne mogu svi da dobiju domski smeštaj, posebno ne u Beogradu. Onda dolaze i svi računi, koje plaćamo i kod kuće i, podrazumeva se, hrana, za koju najčešće većina stanovništva izdavaja od kusura, nakon računa. Uz to, ne treba zaboraviti da smo i dalje daleko od prosečne plate.

Cene hrane, u manjim mestima, ne razlikuju se bitno od većih, kada su u pitanju veliki lanci marketa. Kupci mogu biti na dobitku za po koji proizvod u manjim radnjama, eventualno na pijaci. Besplatnog javnog prevoza u manjim mestim nema. Ni za koga. Za razliku od većih, kada barem najstarije kategorije stanovništva štede na toj stavci. U manjim mestima, stanovništvo „uštedi“ na izlaske, jer većini je to luksuz, bili u pitanju restoran, bioskop, pozorište, koncert… Iz sasvim običnog razloga, jer takvo što, uglavnom, i ne postoji, iako, kao normalna stavka, postoji u potrošačkoj korpi. Na studentski život osim osnovnih stavki – hrane, stanovanja, režije, obavezno dodati i prevoz. On je vrlo često skuplji do većih gradova u Srbiji, nego put do inostranstva.

Iz potrošačke korpe namerno smo izbacili troškove odeće, obuće nameštaja, odmora… Statistika pokazuje jedno, dok je stvarnost nešto sasvim drugo. Naime, na jednoj su strani oni koji rade i zarađuju, i to po više njih iz kuće, i oni gde su bez posla, pa i čitave porodice, gde se živi od nadnica i povremenih poslova. Suvišno bi bilo obrazlagati kako jedna, eventualno dve prosečne ili minimalne zarade, mogu da podmire i te stavke u kućnom budžetu, uz sve namete i poskupljenja sa kojima smo nekoliko par godina unazad suočeni.