U Vladičinom Hanu i pored prilaza za lica sa invaliditetom, gotovo sve javne službe nedostupne

Autor: Ljiljana Pavlović

Biti vezan za invalidska kolica i živeti u Vladičinom Hanu znači dodatni hendikep – nedostupnost službi i institucija, prepreke na ulici i ni jedan lift u stambenim zgradama, dodatno otežavaju život onih koji nisu u mogućnosti da se sami kreću.

Kretanje lica sa invaliditetom koja su vezana za kolica ili neko drugo pomagalo, nije ni malo jednostavno u Vladičinom Hanu. Iako je lokalna samouprava trotoare pokušala pre više godina da barem delimično prilagodi njima, mnogi delovi varoši i dalje su im nedostupni. Ni izgradnja prilagođenih prilaza nije im olakšala situaciju , pa bez tuđe pomoći nemoguće im je da stignu do pojedinih zdravstvenih ustanova i obrazovnih, suda, organa Opštinske uprave, Službe za katastar, odeljenja Porske uprave, Centra za socijalni rad, Tržišta rada, banaka, Pošte… Tu je i ispostava Trezora NBS, koja je možda i jedini pozitivan primer.

Naime, ivičnjaci trotoara duž Svetosavske ulice, ili užeg gradskog jezgra, prilagođeni su kretanju uz pomoć invalidskih kolica. Duž te ulice, nalaze se mnoge službe koje su im neophodne. Tu su Pošta, Sud za prekršaje, jedna banka, Opstinsko tužilaštvo i Sudska jedinica, Opštinska uprava sa već pomenutim institucijama, Policijska stanica. Od navedenih, pristup za lica sa invaliditetom imaju jedino tužilastvo i sud, kao i OU, u istoj zgradi, sa različitim ulazima. Međutim, sem do prizemlja, oni koji se kreću uz pomoć invalidskih kolica, dalje ne mogu. Tako je i u zgradi policijske stanice, ali su im nedostupne većim delom i trgovinske radnje.

Kada krenu ka drugom delu Vladičinog Hana, na suprotnoj obali Južne Morave, „crna tačka“ do cilja je železnička pruga. Prva prepreka je trotoar i pronaći mesto gde je ivičnjak niži, jer je to mesto – početak trotoara kod železničke stanice. Druga, prakirani automobili duž celog trotorara često i sa obe strane ulice, a treća i najvažnija je sam prelaz preko pruge, kao i kosine kraj stepenica, koje su predviđene za kretanje sa invalidskim kolicima. Prema rečima onih koji bi trebalo da ga koriste i njihovih pratilaca, suviše strm. Posebna je priča sam prelaz, gde prostor između šina i metalnog dela umesto pragova, predstavlja opasnost – točkovi kolica mogu da upadnu.

„Posebno je problematičan taj prelaz, sa kojim smo već imali loše iskustvo. Točak invalidskih kolica veoma lako upadne u taj međuprostor,“ rekla nam je Biljana Stanković, majka mladića vezanog za invalidska kolica.

Teško je licima sa invaliditetom u kolicima ili sa šetalicama, možda malo lakše onima na štakama, doći do Centra za kulturu, gde od pre neko vreme radi i biblioteka. Takođe i do samog sportskog centra, da nije kod „Idee“ ivičnjak trotoara zakošen.

Dolazak do Doma zdravlja, kako je jednom jedan roditelj opisao – lutrija ili ruski rulet. Od podvožnjaka kod pomenutig marketa, pa sve do ove zdravstvene ustanove, mora se ulicom. Doduše, delom jednosmernom koja, ipak, nosi rizik. Trotoarom se ne može zbog parkiranih automobila, ali i kolica ne mogu preko ivičnjaka. Kada se stigne do DZ, postoji odličan prilaz, isto i do odeljenja Opšte prakse, sa druge strane i do Hitne pomoći kao i do laboratorije, rendgena, pulmologa. I tu je kraj.

Dom zdravlja PIO i ZO

Nedostupne su im sve ostale, specijalističke službe – Medicina rada, Stomatologija, internista i očni lekar. Tragično je da u istoj zgradi ne mogu do komisije Zdrastvenog osiguranja ili do ispostave PIO. Nije retkost videti zaposlene kako ih na nosilima sa rodbinom unose uz stepenice na prvom spratu. Kako lica koja se otežano kreću ili su nepokretna stižu do tržišta rada i Centra za socijalni rad, što zbog neadekvatnih prilaza do njih, što zbog toga što bi dobar deo puta morali da pređu saobraćajnicom, znaju samo oni.

Najtragičnije od svega je što od 2009. godine u objektu Osnovne škole „Branko Radičević“ radi odeljenje Specijalne škole „Vule Antić“ iz Vranja i Dnevni boravak za decu sa posebnim potrebama koji nema prilaz za lica sa invaliditetom. Školu ovde pohađaju i deca iz surduličke opštine, a dve lokalne samouprave za deceniju i po nisu iznašle mogućnost da roditeljima olakšaju barem toliko da decu ne moraju svakodnevno da nose do učionice u rukama. Projekt je rađen, ali…

Svemu tome treba pridodati da ni jedna stambena zgrada u Vladičinom Hanu ne poseduje lift. Nikada nije realizovano obećanje da će Ana Ilić, u vreme kada je bila srednjoškolac, u zgradi u kojoj živi dobiti lift. Roditelji su je na rukama svakodnevno dva puta dnevno spuštali niz stepenice i unosili, kako bi redovno pohađala nastavu.

I za kraj, i kada bi bili instalirani liftovi u svakoj zgradi gde je to potrebno za ovako ranjivu kategoriju stanovništva, kada bi sve institucije, što je daleko od realnosti, dobile adekvatne prilaze do svojih službi ostala bi „rak rana“ na ulicama – automobili na trotoraima, pored trotoara gde je dozvoljeno i tamo gde je zabranjeno, staza…

Projekat je sufinansiran od strane Opštine Vladičin Han. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva