Zašto je i obična kućica važnija od praznog obećanja – primer iz Vladičinog Hana

Komentar – Autor: Lazar Pešić

Dok slušamo kako se ulaže u razvoj i kako mladi „imaju razlog da ostanu“, stvarnost nas uporno demantuje. U Vladičinom Hanu, u ulici Vojvode Sinđelića nalazi se igralište koje je više simbol zaborava nego mesto okupljanja. Polomljena i dotrajala kućica za igru, klupice i tabla za košarku bez obruča jasno govore koliko se zaista ulaže u svakodnevni život običnih ljudi.
A ne traži se mnogo. Nisu potrebni milioni – dovoljno je nekoliko desetina hiljada dinara da se ovo igralište obnovi i učini bezbednim i korisnim za decu. Da se stvori prostor gde će se mališani igrati, roditelji okupljati, a komšije družiti. Upravo takva mesta čine razliku između praznog naselja i žive zajednice.

Ako je zaista cilj da mladi ostanu ovde, da zasnivaju porodice, da veruju u ovaj kraj – onda im treba dati više od govora i obećanja. Reči brzo ispare. Dela ostaju. A možda bi nas tada manje ubeđivali kako nam je dobro – jer bismo to mogli da zaključimo i sami.
Zato – manje priče, više rada. I to ne tamo negde, već tu – ispred kuća u kojima ljudi još uvek žele da ostanu. U konkretnom slučaju – u ulici Petra Drapšina.