Zbog čega mladi odlaze iz Srbije?

Odakle se najviše odlazi – iz rubnih mesta, tamo gde je ekonomija nedovoljno razvijena i po pravilu gde vlada siromaštvo, a stanovništvo posle decenija obećavanja političara, gubi nadu da će se išta promeniti.

Iako nema zvaničnih podataka kolko je ljudi tačno otišlo iz Srbije, nezvanično, svake godine gubimo jedan manji grad. Medju onima koji svake godine napuštaju Srbiju, oko 11 odsto čine mladi. „Dok se devedesetih godina odlazilo zbog ratova, siromaštva i izolacije, sada je to ne samo zbog novca, već i zbog toga što ljudi žele da žive u uređenom sistemu,“ prenosi Danas izjavu politikologa, Vuka Velebita. Među mladima koji napuštaju zemlju 3/5 se opreduljuju za Zapadnu Evropu, zbog šanse da se dokažu, usavršvaju i napreduju, ali i za Kanadu, Ameriku…

Istraživanja Danice Šantić, sa Geografskog fakulteta iz Beograda, piše Nedeljnik, ukazuju na jasne razloge zašto mladi odlaze. Na prvom mestu to je nepovoljna ekonomska situacija, zatim bolje plaćeni poslovi, kod jednog broja ne postoje određeni razlozi, a na kraju su oni koji ne mogu da dođu do posla, pokazuju istraživanja u okviru godišnje konferencije ReIntegrate 2022. GIZ-a.

Prema istim analizama objavljenim u medijima, 22 odsto mladih se izjasnilo da su veoma velike šanse da napuste zemlju, 27,6 odsto da su velike, 26,6 da su male, 9,4 da su veoma male, a tek 13,7 odsto mladih ne razmišlja o odlasku iz zemlje.

„Profil te populacije koji se najčešće opredeljuje za odlazak u inostranstvo izgleda ovako – to su muškarci starosti između 20 i 24 godine koji žive u gradu, sa roditeljima ili kao podstanari, sa svršenom srednjom ili višom školom, neoženjeni i bez posla, a u inostranstvu imaju rođake ili prijatelje. Sa druge strane, oni koji ostaju na prvom mestu kao razlog navode porodicu i prijatelje, imaju rešeno stambeno pitanje, dok im je na trećem mestu patriotizam i osećaj pripadnosti. A da bi mladi ostajali u zemlji, trebalo bi da budu ključni u donošenju odluka,“ piše Nedeljnik

Ekonomska strana nije jedini razlog za napuštanje domovine

Za RSE, Čedomir Čipić, profesor u penziji Fakulteta političkih nauka iz Beograda, navodi da iz Srbije odlaze najsposobniji ljudi u najboljim godinama, a time i njakvalifikovaniji.

„Kada se sa ekonomskom krizom poveže i političko uređenje, u takvoj situaciji ljudi ne žele da godinama čekaju na posao, dok stranke zapošljavaju članstvo. Oni se ne mire, neće da budu sluge, neće da budu poslušnici i odlaze iz zemlje, “ rekao je profesor Čupić.

On za RSE kaže i da migracija ima i u razvijenim zemljama, ali da su one ekonomske i sociološke prirode, a nemaju političku dimenziju kao na Zapadnom Balkanu.

„Ali, ako strategiju razvoja zemlje određuju nesposobni poslušnici skloni korupciji, ljudi koji se dodvoravaju nekompetentnoj vlasti, onda se gubi perspektiva razvoja bez koje nema ostanka i opstanka mladih na tom prostoru. To znači da društvo, ako se osiromaši za najkvalifikovanije i najobrazovanije, onda gubi veliki potencijal budućeg razvoja. Vremenom će u takvoj zemlji ostajati samo oni koji moraju,“ rekao je profesor Čupić.

Među onima koji odlaze, nisu samo mladi. Idu i ljudi srednjih godina pa, silom prilika, i oni pred penzijom jer su poslodavcima u Srbiji nepotrebni svi oni koji su prešli pedesetu, ako ne i mlađi. Idu i čitave porodice. Najviše odlaze zdravstveni radnici, IT stručnajci i dr. kao i visokokvalifikovani radnici svih profila. Neki privremeno, neki zauvek. Nakon sticanja penzije, trećina se izjašnjava za povratk u Srbiju. Međurim, oko 90 odsto njihove dece, koja je tamo rođena ili živi od malena, to nema u planu.

Šta učiniti da mladi ostanu?

Da bi mladi ostajali u zemlji, trebalo bi da budu ključni u donošenju odluka, stav je stručnjaka koji se bave tim problemom.

Krovna organizacija mladih smatra da je neophodno pronaći mehanizam zaštite radnih prava, smanjiti sivo i crno tržište i osnažiti ugovore mladih. Posebno u vreme pandemije, kada 31 odsto brine za radno mesto i kada je teško do radnog mesta u struci. KOMS je objavila podatke da najviše mladih iz zemlje odlazi zbog želje za dostojsnstvenim životom, ili 32 odsto, zbog višeg životnog standarda, 24 odsto, a većina u želji da obezbedi pristojan život.

Često se čuje da mladi rade po ugovorima koji se produžavaju u nedogled, što im ne pruža nikakvu sigurnost, a još je manje podsticaj za zasnivanje porodice. Takođe je sve češća i primedba na veliku razliku između podsticaja za strana i domaća preduzeća, ili one koji bi da samostalno započnu posao, što bi, kada ne bi bilo tog dispariteta, značilo ne samo ostanak mladih, već i dodatno obezbeđivanje radnih mesta i za druge kategorije stanovnika. A odakle se najviše odlazi – iz rubnih mesta, tamo gde je ekonomija nedovoljno razvijena i po pravilu gde vlada siromaštvo, a stanovništvo, posle decenija obećavanja politčara, gubi nadu da će se išta promeniti.

Stalno se priča o velikom broju povratnika iz dijaspore, iako preciznih podataka o tome nema, ali i svako u svojoj sredini može da sumira rezultate te tvrdnje. Ipak, prema podacima PKS, u periodu od 2020. pa do 2021. godine u Srbiju je došlo oko 90.000 ljudi, najviše zbog pandemije korona virusa, a od tog broja oko 40.000 mladih od 25 do 30 godina. Za njih su omogućeni programi zapošljavanja i samozapošljavanja, carinske olakšice za stvari koje donose. Evidentan je i priliv radne snage iz nekih azijskih zemalja, za čiji je stanard Srbija verovatno „Eldorado“, koji smenjuju zanatlije i VKV radnike, poput građevinaca i vozača, koji su otišli za boljim platama preko granice, ali i radnog staža jer se na građevini ovde lako ostaje bez penzije, zbog opšte rasprostranjenog običaja da se radi bez poreza i doprinosa.

Foto: pixabay