Vladičin Han dobio još jednu kockarnicu

Autor: Ljiljana Pavlović

U Vladičinom Hanu se pre par dana otvorila još jedna, šesta kockarnica po redu. Za proteklih nekoliko godina, zatvorena je samo jedna, dok je novootvorenih nekoliko. To je jedna od dve delatnosti, pored ugostiteljstva i pogrebnih usluga, koja u ovom mestu beleži ekspanziju. Na oko 17.000 stanovnika dolazi šest kockarnica, sigurno trostruko više ugostiteljskih obejkata , tri pogrebna preduzeća, i fabrika, svakako manje od ugostitelja, ali na granici kockarnica. Ma koliko teško vreme bilo, mušterija je na pretek. Od onih koji iz razonode uplate po koji listić, dece koja pre škole svrate na brzaka u pojedinim, dok je u nekima maloletnicima klađenje zabranjeno, do stalnih mušterija, posvećenih praćenju rezulatata i gledanju u listić, poput naučnog radnika zagledanog u najnovija otkrića.

Kockanje je jedna od bolesti zavisnosti. Kockanje, samo po sebi, kažu stručnjaci, nije društveni poremećaj, već to postaje onda kada se – pređe granica između igre i stalnog načina ponašanja. Da nije takvih, i ponašanja koje narušava psihički, fizički i socijalni pložaj kockara, ne bi bilo ni zelenaša, koji su mnoge zavili u crno. Odavanje kocki i, uopšte, igranje igara na sreću, polje su istraživanja stručnajaka i dokazano je da se ljudi takvom načinu ponašanja okreću u vremenu velikih ekonomskih kriza. Želja za brzim sticanjem bogatsva, a sa druge strane, moderno društvo koje nam servira prividni svet bogatsva, mnoge odvedu u dužničko ropstvo i patološko stanje kockanja.

Koliko kockanje može biti opasno, ako nam se i sa nacionalnih frekvencija nude rešenja do sticanja bogatstva bez muke, a o društvenim mrežama da i ne govorimo, koje i na svakom sportskom takmičenju reklamirijau neku kockarnicu, kladionicu? To je naročito teško da shvate adolescenti, koji najčešće krenu sa malim sumama iz zabave, ali put surovih pravila onih koji nikada nisu na gubitku ih često navedu u začarani krug zelenaša iz koga je veoma teško izaći.