Kako izgleda jedan dan u Opštini iz ugla građanina koji je došao da nešto završi

Prva kancelarija upućuje na drugu, druga na treću, a treća, sa profesionalnom sigurnošću, vraća predmet na početnu tačku. Tako građanin, ni kriv ni dužan, odradi svoju dnevnu normu koraka po hodnicima.Na kraju dana, građanin izlazi bogatiji za jedno iskustvo i siromašniji za jedan slobodan dan. Posao najčešće ostaje za sutra, jer temeljnost, razume se, ne voli žurbu.

Autor: N. N.

Iz ugla jednog građanina poseta šalterima i kucanje na vratima kancelarija, ume da protekne poput birokratske noćne more u „Kući koja izluđuje“, po scenariju Gošinija u animaciji „Asteriks i Obeliks i 12 zadataka“, u pokušaju da u opštini nabave propusnicu A38. To ne mora značiti da je i pravilo. Naročito, ukoliko sa druge strane „kucanja“ znaju „ko ste to vi“, ali i od svesti i savesti. Ali da ipak čujemo i ovo iskustvo jednog običnog građanina, koje kaže:

„Dan počinje optimistički. Građanin uzme slobodan dan, spremi dokumenta i krene u opštinu sa naivnom verom da će posao završiti brzo i uredno. Već na ulazu shvati da je zapravo ušao u jednu posebnu dimenziju vremena, gde sat otkucava, ali se stvari kreću tempom nedeljne šetnje.

Dok građani disciplinovano čekaju po hodnicima, iza vrata kancelarija vlada živopisna radna atmosfera: smeh, kafa, diskretni oblaci dima koji, po starom dobrom običaju, baš vole prostor ispod znaka “zabranjeno pušenje ”. U ponekoj kancelariji više zaposlenih nego stolica, pa čoveku dođe da iz humanih razloga predloži donaciju nameštaja, čisto da se ljudi ne gužvaju dok marljivo rade.

Modni detalji takođe ne izostaju. Dame povremeno prošetaju garderobu hodnikom, dok gospoda ozbiljno telefoniraju i primaju važna uputstva. Sve deluje vrlo zauzeto i dinamično, samo što predmet građanina nekako uporno odbija da učestvuje u toj dinamici.

Ako se građanin usudi da ljubazno pita za svoj predmet, otvara se posebna administrativna igra: nadležnost u pokretu. Prva kancelarija upućuje na drugu, druga na treću, a treća, sa profesionalnom sigurnošću, vraća predmet na početnu tačku. Tako građanin, ni kriv ni dužan, odradi svoju dnevnu normu koraka po hodnicima.

Na kraju dana, građanin izlazi bogatiji za jedno iskustvo i siromašniji za jedan slobodan dan. Posao najčešće ostaje za sutra, jer temeljnost, razume se, ne voli žurbu.

Zato se budućim posetiocima preporučuje: naoružajte se strpljenjem, obnovite gradivo iz propisa i ne planirajte previše. U ovoj administrativnoj disciplini, najveća veština nije završiti posao za jedan dan, već sačuvati osmeh dok pokušavate.“