Ukinite 1. maj

Komentar

Autor: Lj. Pavlović

„Ukinite 1.maj“ je nedavno viđeni naslov negde na internetu, argumentovan zbog čega to u Srbiji treba učiniti. Jedan od najbitnijih razloga je možda taj što su borbu za prava radnika u 21. veku pregalnici zamenili okupljanjem uz prase na ražnju i par gajbi piva. Sada, kada kod privatnika neretko rade sedam dana u nedelji, uz dva slobodna dana mesečno, retko gde plaćeni za prekovreneni rad i rad vikendom i praznikom, bez ugovora, ili nečim što nalik ugovoru o radu. Kada se štite tajkuni, nauštrb zaposlenih, zakoni ne prepoznaju čak ni pojam samohranih roditelja, osoba sa invaliditetom samo naizgled, postoje državne institucije, a lečimo se pivatnim i plaćamo i jedne i druge… Kada smo strogo podeljeni na partijske (ne)radnike i one druge.

Iako po Zakonu o radu Republike Srbije 1. i 2. maj su neradni dani. Poslodavac ima zakonsko pravo da od zaposlenog traži da radi na dan državnog praznika, ali samo pod određenim uslovima i uz adekvatnu nadoknadu, u oraksu u Stbiji to često izgleda drugačije.​ Poslodavci čija priroda posla ili tehnologija procesa rada zahteva neprekidan rad, poput hitne službe, apoteke, proizvodni pogoni koji se ne mogu gasiti, ugostiteljstvo ili trgovina, imaju pravo da organizuju rad na ove dane, ali uz pravo na uvećanu zaradu. Član 108. Zakona o radu predviđa najmanje 110 odsto od osnovice ili redovnu dnevnicu plus još 110 odsto preko toga. U stvarnosti se obično traži „rupa“ u zakonu, nudi slobodan radni dan ili fiksni iznos za rad praznikom.

U Srbiji se od vremena dolaska demokratije i tranzicije društvenog u orivatni kapital zaboravilo na borbu tekstilnih radnika iz 1886. u Čikagu za bolje uslove rada, Internacionalu… Talas koji se širio svetom protiv izrabljivanja radnika od strane poslodavaca i vlasnika fabrika, kod kojih se radilo od 12 do 18 sati, protiv dečjeg rada, širio se i Evropom tokom 19. I 20. veka. Osmočasovno radno vreme je postalo standard kroz dugotrajnu borbu za radnička prava, koja su u Jugoslaviji nekada bila zagarantovana. Sada je to, uglavnom, striktna privilegija državnog sektora, dok je kod većine privatnika „rastegljiva“ kategorija, kao i plata. Onda, kada položaj radnika nazaduje u odnosu na period od pre dva veka, a u Srbiji strani „investitori“ često ne poštuju naše zakone, prase na ražnju i gajba piva postali simboli Međunarodnog praznika rada umesto srpa i čekića, sindikalno organizovanje zamenio piknik – ukinite 1. maj.