Oglas jednog novinara – traži se pos’o, šifra ima posla samo niko neće da radi

Naravoučenije – Bolje je za tebe, mladiću, da ne pišeš. Pisanje te je i dovelo u apsu. Da si bio nepismen ti bi danas bio valjan čovek i ugledan građanin. A ovako se kao kockar vučeš po apsanama – kazao je nekada davno Ilija Vlah, upravnik požarevačkog zatvora čuvenom srpskom intelektualcu, diplomiranom pravniku, piscu, konzulu – utamničenom Branislavu Nušiću.

Autor: Ljiljana Pavlović

U vremenu kada je sprdnja sa novinarskom profesijim došla do kulminacije – onih pod skutima vlasti, da ne kažemo onih kojima samo nožice još vire iz pozadine političara, nagrađenih za sve samo ne za profesionalni rad i đavo je odneo šalu. Finansijska, egzistencijalna i kooperativna sprdnja njih zajedno, prema onima koji se i sada iz petnih žila trude da rade, ma kako populistički zvučalo i u maniru jeftine politike – za dobrobit naroda. Ostati tu gotovo je jednako valjati se po blatu sa navedenom felom, a vala i sa narodom. Uz izuzetke, časnih i razumnih, u ovoj ljudskoj gomili, što se nezasluženo u jednini naziva i čovekom, a ugoditi se gomili ne može. Što nam u krajnjem slučaju nije ni namera, već istina, ali i ona u novije doba, ko što je s batinom slučaj odvajkada, ima dva kraja.

Nije to trenutak otrežnjenja, tek tako, odjedared. To su godine promatranja životnog gesla da umiljato jagnje dve majke sisa, mada bi se pre reklo – ulizičko. Pa jagnje, ili vuk u jagnjećoj koži, ponizno izmoli platu, platu za supružnika, pa decu, zeta, snaju… „Nevešto“ gleda komšiju gde sirotom niko iz kuće da nađe pošten posao, potucajući se po tuđim njivama, kućama…Pametan bi ponislio, da se seti narod kakvo je „zlo“ u komunizmu vladalo kad je radnički savet bio bog i batina, pa baš ni direktor nije mogao da te zapišava kako mu se ćefne. Oslobađanje od političkog jednoumlja! Kakvi ugovori, pa cene rada, satnica, pauza, neradni dani… Potaman nostalgičnom monarhizmu – platiš ga kol’ko ti volja i otpraviš doma kad ti volja.

Nije umiljato jagnje ovca, osim dve majke, dočepa se i ponekog ovna, nekog projekta, pa subvencije, radnog tela, komisije, odbora…Ako ništa drugo, bar neke jednokratne ili, što da ne, višekratne pomoći. Mora se iskoristiti na maks, dokle traje. Ako ne biva sa subvencijom, a ne biva, kad jagnje uglavnom bleji u nekom ćošku ko kad je i školu posećivalo barem do užine, šljaka se nešto na „crno“, a platica ostaje za crne dane, ili se čeka da rok istekne pa se poklon, ma kakav bio u zube mu se ne gleda, rasproda.

Stara škola, odakle su krenuli se ne zaboravlja, pa među zaposlrnim „,,divljacima“ ima uspešnih voćara, manje no stočara valjda po prirodi samog jagnjeta, pa šminkera, poslastičara, ima ponešto i za šanere, cepače drva, mehaničare i bezbroj zanatlija za kanale, septičke i vodovodne, zidare, stolare, krojače, frizere, dekoratere, muzičare, ali izrastoše i industrijalci… Zlatno je doba, al’ plata mala, a najslađe je kada se prevari država i izbegnu porezi. To mu dođu ko besplatne pare.

Još nam fale jedino narikače, ali bi tu mogle da briljiraju negovateljice ili domćice u modernom dobu sa prefiksom geronto, ma šta to značilo onima koji se time bave, najperspektivnije zanimanje i bliže od najbliže rodbine. Nakon grobara, koji jedini među njima ne mogu da se skriju u neki budžak neprijavljeni. Ko iz turskih serija kojima podižu kulturnu svest naroda sa nacionalnih frekvencija. Tamo, kome god padne napamet, razvuče neku tezgu ili u nekom ćumezu okači tablu i postaje mali privrednik. A’l daleko smo mi od Turaka, ovde se na „divlje“ prave mutavi, neki se baš i ne trude mnogo, i ne talasaju…

Da ne grešimo dušu, i da neko ne pomisli da smo mi na jugu čisti fizikalci. Ima i onih suptilnih zanimanja, takoreći intelektualnih, u čuvanju i vaspitanju podmladka, pa i podučavanju pred prijemni u privatnoj režiji, kada već na časovima nisu imali vremena da im prenesu znanje i otkriju mudrost knjige. Jedino još zdravstveno osoblje nije na spisku „crnjaka“, ali je preteško držati korak istovremeno na državno jasle i u privatnoj prsksi, pa su im pacijenti na matičnom radnom, teški ko crna zemlja. Muka je to sve izdržati.

U toj gomili umiljatih, ja ispadoh ko pravi divljak, iako su svi pobrojani na neki način „divljaci“, što je jedan od sinonima za nelegalni rad. Osetim se ko neka endemična vrsta. Još i kažu, kakav si na jelu, takav si na delu, a uz to mi ni kapljica ne godi, pa baš nisam nikakva na delu. Usred svog onog veselog i opuštenog sveta što gricka “ plastično kašiče od exspreso“ opušteno na nekoj terasi u radno vreme, ja krajnje pesimistički svakog meseca berem brigu kako ću da obezbedim prilog da nam na broju ostane državni aparat, primi platu i valja nešto na „divlje“. Kada je odgovornost u pitanju, vodi i on računa o meni, pa sam imala čast da za minus od jedva 100 dinara dobijem počasnu plavu kovertu,. U zemlji gde vrli kupci društvenih preduzeća, svetionici naše budućnosti, privrede i države, ostaše njoj i radničkoj klasi dužni milijardi i mijardi dinara, evara za plate i osiguranje. A i što ne bi, kada se kovu planovi kako i da taj balast iz prošlosti ko i sve ostalo, otpravimo na smetlište istorije. Pa se ja nosim mišlju što da se bakćem sa PIO osugranjem, zdravstvenim, onim za slučaj nezaposlenosti… Sa povlačenjem granice naviše, jer predugo živimo, ko zna koliko će je nas dočekati. Kod lekara ne idem, jer je to samo čekaonica za mrežu ptivatnih ordinacija. Jedino mogu da iskoristim pola godine neke vrste socijale tržišta rada, dok oni koji nemaju ni dana poštenog radnog staža, u trenutku inspiricajije, ne dođu na ideju da i to skrate na tri dana.

Evo, konačno, od Kulina Bana dođosmo i do onog glavnog – da se priključim „,“divljacima“, ne trećeg, nego bi mi istog dana dobar dan poželela neka državna služba. Za penziju, iako bih je ove godine dobila u vreme one satanizovane Juge, sam još uvek premlada. Ništa mi drugo ne preostaje, pošto mi politika nije ni zadnja solucija, bez koje bi mnogi zsvršili na narodnom.kazanu, preostaje jedino da se i ja priključim nekoj vrsti zloupotrebe službenog požaja. Samonepotizmu ili kako se već zove i zloupotrebim ovu stranicu u sosptevnu, a ne samo tuđu promociju, i da potražim posao.

Dakle, ako nekome treba pouzdan tražilac nevolja putem istine, sa rastućom tendencijom navlačenja gneva moćnika na sebe i svoje bližnje, neko reče zacrtanom mi sudbinom u nekoj kući na astrološkoj karti, u šta se slabo razumem, zatim sukoba sa ljudima koji vole da pitaju „znaš li ti ko sam ja“ sa sve naslednicima i podguznim muvama – eto mene. Verujem u veliku ponudu radnih mesta u dinamičnoj poslovnoj sredini, sa velikim mogućnostima napredovanja. Pa sad od višnjika do malinjaka, ili bebisiterke do kućne pomoćnice ili geronto…nešto, pekarice, mlekarice…

Šifra – ima posla, ali niko neće da radi.

Uz dužno poštovanje prema Nušiću, sa kojim mi namera nije da se poredim, ali jedno je nesporno u oba slučaja – ko je video vajde od pisanja. Lepo je kazao upravnik zatvora – da si bio nepismen ti bi danas bio valjan čovek i ugledan građanin.