Semafori po drugi put među Hančanima

Autor: Lj. Pavlović

Nedavna vest da će Vladičin Han dobiti semafore bila je senzacija u medijima na jugu Srbije. Kao da Hančani nikada u životu nisu videli semafore u svom mestu, uz pretpostavku da im nije poznato da ih samo nisu sačuvali.

Istina je da je Vladičin Han semafore imao od 1989. Ili 1990. godine. Kod tadašnje Robne kuće „Beograd“ ili sadašnje „Idee“, kada su u vreme otvaranja RK postavljena tri i još toliko kod gradske kuće. Onaj na raskrsnici kod RK, iz pravca benzinske stanice ka novom mostu, iako nije radio, opstao je do nekih 2000. godina, kada ga je neko dokusurio, potpuno ga porušivši, na tadašnjem mestu prodaje lubenica.

Nedostatak semafora, iako ima dokaza da je još u proteklom veku Han imao svetleću vertikalnu signaluzaciju, na ruku najviše ide Surduličanima, prvim „komšijama“. Semafori i železnička pruga, odnosno nedostatak prvih u Hanu i druge u Surdulici, teme su stalne sprdnje stanovnika dve susedne opštine, večitih rivala. Pored rivalstva u ljubavi, krunisanih kao, reklo bi se nigde u okolini, „mešovitim“ brakovima, Hančani i Surduličani su se svojevremo nadmetali po razvoju privrede, gde su prvi mogli da se razmeću sa svojih, matičnih 10 firmi, a drugi moćnim „tuđim“ elektranama, tadašnjom „Galenikom“ i najlepšim jezerom, Vlasinskim, i njihovim. Sada se „spore“ oko toga ko je niže pao, gledajući svako preko „tuđeg plota“ mereći prosek primanja iz meseca u mesec po statističarima, uz retoriku da je kod onih drugih bolje, jer su im i vlasti iz različitih redova, iako tesno vezane koalicionim partnerstvom. Surduličani su zadržali status „crvenog juga“, ali bi moglo da se kaže i da su po političkom opredeljenju endemična vrsta u Srbiji, dok su Hančani prigrlili naprednjačku vlast, možda i po prvi put u novijoj istoriji po sistemu „kud svi Turci, tu i mali Mujo“. Pa, iako ih politika razdvaja, ono što im je zajedničko je prazno verovanje da je kod onih drugih bolje, jer svakome je sopstvena muka najveća.

Ipak, vratimo se izvornoj temi. To što Hančani opet nemaju semafore, a Surduličani prugu, u proteklim decenijama je obeleženo brojnim šalama na račun suprotnih strana, ali i anegdotama, na kojima stasvaju generacije. Zajedničko im je da je kada dođu u goste, vode ih da gledaju voz, dok one druge – da se dive samoforima. Međutim, istina je da je Han krajem 19. veka dobio železnicu, a njihove „komšije“ u nekim manje srećnim vremenima, u Drugom svetskom ratu – prugu. Doduše, ne sama Surdulica, već Belo Polje – do Mačkatice, odakle je eksploatisana ruda od strane nemačkih okupatora. Hančani su prve semafore dobili tek krajem 20. veka, dok ih je u Surdulici već odavno bilo. I jednima i drugima da li sudbina, ili politička dešavanja, po nešto su dala, a nešto i oduzela. Bilo kako bilo, stari rivali, ali dobre „komšije“ i dalje „vagaju“ ko je na većem dobitku odn. gubitku, od ljubavnog, preko ekonomskog, pa sve do političkog polja. No Hančanima se po drugi put izgleda osmehnula sreća, te mnogi u stilu šereta kažu „semafori dolaze po drugi put među Hančanima, ali pruga do Surdulice – bolje ne“.