Vreme predizborne kampanje

Autor: Lj. Pavlović

Da nam je Dobrica Ćosić među živima mogao bi danas, kao nastavak romana „Vreme vlasti“, da napiše „Vreme predizborne kampanje“. Bez sumnje bi bilo jednako dobro i autentično svedočenje o jednom poglavlju u istoriji srpskog naroda, proklamovanog kao višestranačje sa svojim svojevrsnim fenomenom poznatim kao – sigurni glasovi. Tog fenomena se ni jedna vlast nije odrekla ni u dobra demoktratije, posle Miloševićeve vladavine, koji ga je patentirao. To je ono kada vam na radnom mestu, kućnom pragu ili na ulici, stranke poturaju spiskove na potpis da ćete svoj glas, koji je ustavom zagarantovan tajnim, poveriti baš njima, da bi nosači tih istih artija dobili ili sačuvali posao, ili funkcije. Stresno za mlade i vredne ljude zbog krajnjeg ishoda, dok se samo glasačima obećava. O tome lepo zbori jedan od naših vrhunskih političara. I to bi mogao da bude novi roman, nakon „Vremena predizborne kampanje“. Mogao bi da ponese naslov „Postizborno vreme“ sa osvrtom na, kako on zna da kaže nakon izbora „obećanja u predzibornoj kampanji i priče za biračko telo.“

Predizborne kampanje su uvek pune naboja, pozitivnog i negativnog, zavisi ko sa koje strane gleda, ali i taj period ima svojih čari. Ume da donese razdor među najboljim prijateljima, kumovima, u porodici, kada se „rađaju“ neprijatelji, ne samo predizborni, već i postizborni, ljući no kod krvne osvete. Jer, mi se, Srbi, razumemo u sve, a politika nam je uža specijalnost. Dao bog pa su neki svesni toga, što je lepa strana tog perioda, i do sledećih izbora žele da očuvaju bliske veze sa svima. Zbog toga su neki mitingovali širom naše lepe zemlje, da se nikome ne zamere. Pri tom je dobra je strana što em upoznaju svoju rodnu grudu, em je za dž, em, u doba visoke tehnologije, ko stvoreno za selfiranje. Loša strana mitingovanja bi mogla da bude neka vrsta poltičke „bigamije“ – vreme kada se mitingovalo sa svima. Međutim, i tome se doskočilo, urednim popisivanjem. Pa ne može za dž i to sa svima. Nekima, ne iz zle namere, već naprotiv, kapilarni glas davali su svima. Jedan od takvih je govorio – ima li smisla ne potpisati komšiji kome dete ne radi, kumu koji je bez posla, ili prijatelju koji je vama obećao uhlebljenje, na koje i sam čeka?

U privrženosti nekom političkom opredeljenju ima nečeg i plemenitog. Skoro pa kao u ljubavi. Ona stalno mora da se neguje i dokazuje. Stoga, onaj jezičak na vagi za ravnotežu u toj odanosti su skupljači kapilarnih glasova, s početka priče. Pojedini su toliko predani tom poslu da njihova ažurnost ide do tih granica da za sigurne glasove kucaju na sva vrata, osvešćuju, savetuju, ali i elokvencija pa znaju da pokucaju i na vrata rivala, i to sa samog vrha.

I na kraju, period prediznorne kampanje zna da poprimi i religiozni karakter. Bez šale, uz tradicionalne pravoslavne običaje – zakletvu na vernost, paljenje sveće sa sve kršćenjem sa tri prsta, a možda i ljubljenjem tri puta u obraz, po sr(b)ski. O tome se nekada slušalo i u skupštinskim klupama, ali i o nekim manje pravoslavnim običajima paljenja sveća naopačke, nakon pregovaranja u šljivacima i vrbacima, možda i na još nekim manje konvencionlanim mestima. No i to bi bila jtema plus za onaj drugi roman, iz vremena nakon kampanje i izbora, koje ne bi bilo ništa manje zanimljivo štivo od potencijalnog „Vremena predizborne kampanje“.