Crni petak na hanski način

Autor: Ljiljana Pavlović

U skladu sa evropskim načinom života i u našoj zemlji je uveden Crni petak. Dok je na zapadu Evrope i u Americi to dan sa ogromnim popustima u radnjama na sezonske proizvode, kod nas je većinom trik da trgovci po istoj ceni prodaju što više robe, upozoravaju udruženja potrošača .

U Vladičnom Hanu, maloj varoši na jugu Srbije, koja po svim ekonomskim parametrima nazaduje u odnosu na veliki ostatak zemlje, po Crnom petku je daleko ispred svih. Da ne misli neko da je crni petak kod Hančana svaki dan mora da se naglasi da je isključivo petkom, bez obzira na mesec i datum. Nije ni samo poslednjeg petka u novembru. To je pijačni dan kada se zeleniš nabavlja na veliko, iako tada zna da bude skuplji u poređenju sa cenama u trgovinama, ali to što žitelji sa prosečnim platama u jednoj od 19 najnerazvijenijih, ili devastiranih opština u Srbiji plaćaju istu cenu hrane kao i u onim najrazvijenijima, sada nije važno, ionako nije reč o hrani. Inače, devstirana opština po definiciji je ona čiji je stepen razvoja 50 odsto ispod republičkog proseka.

To što Hančani svakog petka imaju svoj Crni petak, realno gledano, ima i svoje prednosti. Mogle bi da se razviju šoping ture, kao nekada u doba Juge kada bi se vikendom „skoknulo“ do Trsta. Otežavajuća okolnost je što je Crni petak, kako mu i naziv kaže, u petak, radnim danom, pa razvoj tog vida turizma bi bio neodrživ. Poludnevne ture, pokazuje proteklo vreme, i posetoci iz susednih opština, pak, primer su dobre prakse.

Dakle, petkom, ne zbog velikodušnosti trgovaca i sniženja cena kao u svetu, već zbog buvljaka gde se prodaje sve i svašta, Hančani imaju svoj Black Friday. To je najveća buvlja pijaca na jugu Srbije. Od sredine 2000. godina glavno je mesto snabdevanja najvećeg broja stanovništva. Na buvljaku ima svega, ali se najviše kupuju garderoba i obuća, gde je čak i nekadašnja, stočna pijaca, u nedostatku marve, zauzeta improvizovanim tezgama. Na njima ima svega – posuđa, zavesa, tepiha i staza, alata, kućnih aparata, bele tehnike, bicikala, automibiskih guma i delova za iste, sportske opreme pa i za golf, mada oni koji bi možda igrali golf u nekom elitnom klubu, ne posećuju buvljak, ali bi štapovi mogli da se iskoriste i u, recimo, vaspitne svrhe. Neverovatno je da zanatlije samo tamo pronađu neke delove za mašine, alate. Cene su kao ni na jednom Crnom petku, 50, 100, 200 dinara po komadu, sve u zavisnosti od artikla, ali ima i „skupljih“ za 500, 1.000, 2.000…. I sve je mnogo civilizovanije nego prizori u tržnim centrima gde pomodari naokolo trče, nema dreždanja u redu od sitnih sati pa do otvaranja radnji, nema guranja, otimanja, tuča…

Neki kupuju iz zabave, neki iz preke potrebe. Neko garderobu, pa čak i za decu jer na nekim drugim mestima ne bi mogli da je priušte, neko iz razonode, pošto se mogu pronaći markirani komadi za smešne sume, kao ni na najcrnjem petku bilo gde. Neko zbog toga što bi teško mogao da zameni frižider, kada kod kuće „crkne“ stari, a neki zbog toga što ti sa pijace znaju da potraju više nego oni iz radnje, sa rokom trajanja mesec dana po isteku garancije, sa sve cenom upola ili čak i više nižom nego u prodavnici. Buvljak u Vladičinom Hanu samo retki zaobilaze, a nema ni onih od kojih kvalitet života svakom stanovniku zavisi, jer njima nije problem kako da obuku decu i zamene dotrajalu belu tehniku.