Piši kao što govoriš, čitaj kako je napisano ili…

Autor: Lj. Pavlović

Floskula iz naslova, jedna je od prvih koje smo naučili u školskim danima. Već znate da se pripisuje reformatoru srpskog jezika, Vuku Stefanoviću Karadžiću. Iako nije on njen tvorac, već nemački filolog i gramatičar, Johan Kristof Adelung, Vuk se nje držao i tako stvorio azbuku, jedino pismo u svetu koje za jedan glas ima jedno slovo, kao i srpski rečnik. Savršenstvo kakvo niko u svetu ni skoro 200 godina nakon njegovog poduhvata, nije uspeo da dostigne.

Ako nas negde odozgo gledaju, siroti Vuk, Dositej i ko zna ko još, i ako su te (ne)sreće da su im dostupne društvene mreže, sigurno bi zavapili – ne pišite kao što govorite! Možda bi čak neke zamolili da uopšte i ne pišu. Zajedno sa njima i svi oni koji su kroz vekove stvarali i usavršavali gramatiku i znake interpunkcije koji nam pomažu da, onome što mislimo ili govorimo, kada pišemo, damo smisao koji želimo.

Da je Vuk pored Vojvodine i centralne Srbije, u ondašnje doba mogao da obiđe i jug, da li bi to u ovo sadašnje, „bacalo“ drugačiju svetlost na naše govorno područje? A na one koji, recimo, neguju nekakvo prestoničko, koje je od nekadašnjeg beogradskog, izgubilo svoju izvornost, dok južnjački smatraju prostačkim i generalno mu prišivaju epitet nepismeniosti? Hipotetički, šta bi bilo sa književnim srpskim jezikom da je reformator potekao iz Vranja? Ali pripadnost govornom području koje se ne smatra standardnim, ne znači neminovno i nepismenost. A koliko smo funkcionalno pismeni?

To što se ne poštuje – piši kao što govoriš, čitaj kako je napisano, nije do Vuka, a, rekosmo, ni do juga, koji ljubomorno čuva svoja dva padeža čiji bi se, inače, govor, negde u svetu proučavao i negovao, umesto što se izvrgava ruglu. Naprosto, krive su društvene mreže. Da, da… Do njihove pojave sve je, takoreći, ostajalo u „krugu porodice“, ili tačnije, obrazovnih ustanova. Dostupnost interneta i socijalnih mreža, omogućili su širokom auditorijumu da bude deo njih, pa i uvid u stepen pismenosti. Dok su se nekada na školskim časovima i u sveskama i vežbankama završavale sve nevolje sa mrcvarenjem maternjeg jezika, sada se agonija osnovnog nepoznavanja jezika kojim govorimo sa srednjoškolskim pa i fakultetskim diplomama nastavlja na internetu, u medijima, pa i na javnim nastupima. Da je pokojni lord Šampolion živ, zajedo sa Vukom i Adelungom, možda bi uspeli da dešifruju pojedine govorancije i pisanija i da dokuče „šta je pesnik hteo da kaže.“ Bez osnovnog poznavanja gramatike, pravopisa, predstave gde se stavljaju navodnici, dve tačke , mnogo bitnije, tačka. Čemu služi znak pitanja ili uzvika? Veliko slovo?

Nekada se njime, velikim slovom, pišu zamenice, sem one – Vi, kada se s poštovanjem obraćate pojedncu, piše se i Ti, Ja, Mi, On … Vlastite imenice, po istom principu, osim imena i prezimena, ali je zato sasvim nevažno da li je selo Suva Morava ili Suva morava, Stara Planina, ili pak Stara planina. Hoće li pridev srpski biti Srpski ili Sr(b)ski? Poseban fenomen su rečenice bez kraja. Tu je lekcija broj jedan, uglavnom savladana – da rečenica obavezno počinje velikim slovom, a zatim po ličnom nahođenju autora. Forme radi, negde u sredini opet ubaciti jedno veliko. Izričito, kada je reč o funkciji – Direktor, Predsednik, po potrebi može i Šef, ako je važan, inače može i malo. Tačka nikako! Zarez, navodnik, apostrof, kao ni upitnik, crta i crtica. Osim ako se, kako i gramatika kaže, nešto naglašava, ali je jako poželjno sa par uzvičnika, ili kada se negoduje i, takođe, obavezno uz više upitnika. Radi utiska, može i kombinacijom ta dva znaka. Sitno pismo bi, uz par onih autoritativnih Doktor, Poslanik, Direktor i sl. ili, Šef, samo i samo ako je važan, kao i On, Ti, Ja dobilo još malo na „lepoti“ uz neku kvačicu, jednu ili par tačkica. Ostavlja bolji utisak. Ono uobičajeno, nemogu, neznam i ne ću, će mo, će te, dali, valda, sumljam… je već klasika.

Zbog svega gore navedenog, i učestalog, bilo bi poželjno da počiniocima iz nehata učitelji vrate pare. Ili državi. A sada, kada roditelji počnu da ocenjuju nastavni kadar, koji je samo u ekstremnim slučajevima delio trojke, dvojke i kečeve, neka nam je sam Bog na pomoći šta ćemo čitati i slušati.